* * *

Negde izmedju 1991 i 1994 često sam odlazio u Budimpeštu. Sve je izgledalo sivo i bespomoćno. Pomislio sam u sebi Bože ovim ljudima nema spasa, sasvim su propali. Sedeo sam u kafiću u glavnoj ulici, na prvom spratu. Ljudi su prolazili ulicom, lagano se kretali, gotovo bez cilja.
Bila je jesen, sipila je dosadna kiša i verujem da je to kvarilo rspoloženje ljudi. Naišla je grupa starije gospode. Jedan od njih je primetio nekoliko opalih listova pored drveta, zatim se sagnuo, pokupio ih i bacio u kantu za smeće. Tada sam posmislio: Oni ipak imaju spasa, izaćiće oni iz krize.
Danas, nakon petnaestak godina od tog dogadjaja, Budimpešta izgleda čarobno, ljudi su ljubazni, puni osmeha i rado primaju goste.
Shvatio sam da spasenje nacije počinje u svakom od naših dvorišta. Svaki od nas treba da počisti svoje dvoriše i prljavštinu ispred svoje kuće. To je prvi korak, ali jasan i nedvosmislen znak da je zemlja krenula ozbiljno u napredak... Kada se vraćate iz Madjarske u Srbiju, jasno vidite zaparložene krajeve njiva, deponije smeća na svaki kilometar puta, mnoštvo rupa na asflatu... Ako smo već navikli da stalno gledamo u tudje dvoriše, hajde onda da pogledamo kako to izgleda u Madjarskoj - treba da se poredimo sa uspešnima a ne sa onima koji u istom stilu kao i mi dele ovaj balkanski brlog sa nama.... Počnimo da učimo od dobrih komšija, a ne da stalno upiremo prstom u one koji su slični nama ili u još lošijem stanju od nas.

                                              Nikola Kitanović