NOVO SLOVO :: PRAVO NA VALSTITI PUT I LIČNU ISTINU :: esej o razvoju religioznosti i duhovnosti, autora Srdjana Djerica

Society
Društvo

PRAVO NA VLASTITI PUT I LIČNU ISTINU

U aktuelnom trenutku u kome se zateklo čovečanstvo, uprkos sve očiglednijim i kompleksnijim izazovima koje nameće globalna društveno-socijalna dinamika i pored svih nepravdi i zla koje dobijamo u redovnim dnevnim dozama, dešava se i jedan krajnje neobičan apsurd – neverovatno veliki broj ljudi je sam sebi krajnje inertno i olako dodelio pasivnu ulogu u vlastitim životima!?! Kao da čekaju na izabranog mesiju koji će im otvoriti vrata obećanog raja ili na neki datum kada će se ispuniti maglovito proročanstvo o boljoj i srećnijoj budućnosti, sva ta uspavana ljudska bića su u nečemu ipak neobično aktivna i uporna – pre svega u radu protiv ličnog, a samim time i opšteg prosperiteta čovečanstva.

Usled nedostatka temeljnih znanja o mogućnostima vlastitog samorazvića i nezainteresovanosti da se u tom smislu bar ''pokrenu'' iz mesta, životi takvih ljudi po pravilu ''prohuje sa vihorom'', iako im servirana iluzija postojanja vremena i ovozemaljskog sveta kakvim ga svakodnevno doživljavaju deluju toliko čvrsti i ubedljivi, da se teško mogu oteti svim varljivim utiscima te majstorski kreirane iluzije postojanja. Naravno, izgovore i opravdanja je uvek lako naći, pošto su jednako očigledni - društveno-socijalni, ekonomski, politički i religijski sistemi koji su se pojavljivali i opstajali u periodu zadnjih (najmanje) deset-dvanaest hiljada godina bili su redom postavljeni na nehumanim i anti-altruističkim temeljima, propagirajući i veličajući različite plemenske, nacionalne, rasne, nacionalističke i verske (sve navedeno u prevodu čitaj kao ''sektaške'') ciljeve, a zanemarujući pojedinca i njegov lični put (razvoj). Čovečanstvo je, generalno gledajući, polako i sigurno palo pod uticaj i vladavinu raznih diktatora, ''plemićkih loza plave krvi'', fanatičkih vođa, ''polubogova'' i ''mesija'', kao i dobro organizovanih religijskih sistema, političko-ekonomskih organizacija i različitih tajnih udruženja, na čelu sa ljudima koji ih vode i koji su po pravilu samoinicijativno preuzimali odgovornost za ostatak čovečanstva. A oni koji nisu pristajali milom - pristajali su silom (da li još uvek postoji neko kome to nije sasvim očigledno?). Pri tome, recept zla je oduvek bio krajnje jednostavan - pretvoriti strah i neznanje običnog čoveka u ispunjenje isključivo vlastitih ciljeva, pri tome se svo vreme praveći da se radi za njegovo dobro.

Hiljadama godina vladajući religiozno-politički sistemi i njihovi brojni ogranci (u svojim raznim oblicima i pod različitim imenima, ali sa istim sadržajem i osnovnom idejom), metodama najkrvoločnijih predatora su se sistematski i uporno trudili da istrebe i ono malo preostale esencijalne duhovnosti i da ih pretvore u sisteme i dogme, pri tome u prvi plan stavivši nauk o bogovima (koji se zasnivao na čistom neznanju i smišljenim zloupotrebama), a čoveka potisnuvši u drugi, ili treći plan. Daleko od toga da bogovi i mnogobrojni viši oblici svesti (personaliteti) ne postoje – reč je samo o tome da većina onih koji ih propovedaju i prividno veličaju, nemaju nikakve veze sa njima, a kamoli sa iskrenoj, posvećenoj i ozbiljnoj duhovnosti. Treba samo pogledati oko sebe, u svoje najbliže okruženje (ma gde da se nalazi bilo ko od vas koji sada čitate ovaj tekst) i postaviti sebi neka najbanalnija, ali i najbitnija pitanja – da li su u istinskoj duhovnosti zaista toliko bitne cirkusko-paradne odore, plejada propratnih rekvizita, režirani govori i silni rituali koje praktikuju različite ''duhovne vođe'', koji se obično izvode na ''svetim mestima'' (zbog kojih se inače vode najsuroviji hiljadugodišnji ratovi); do kada će se graditi raskošni ''religiozni hramovi'' na svakom koraku i u njih prinositi žrtve u zlatu, dijamantima ili novcu, samo da neprestano podsećaju na svoje prisustvo i opominju ko iz pozadine vlada ovim svetom, dok istovremeno milioni sledbenika tih istih sekti, kao i drugih ljudi (braće i sestara) svakodnevno umire od nedostatka osnovnih sredstava za život; da li je centralna ideja duhovnosti zaista zgrtanje materijalnog bogatstva i pretvaranje čoveka u mentalno, fizički i duhovno retardiranog i poslušnog roba – ili je bitan upravo čovek, njegovo pravo na slobodan izbor i vlastiti put samorazvića? Veličanstveno i unikatno biće svakog čoveka i njegov večiti Duh?

Kao zamena za istinsku i esencijalnu dohovnost, koja je dostupna i duhovnim zakonima zagarantovana svakom čoveku kao biću sa posebnim mestom u opštem poretku univerzuma, čovečanstvu je već davno ponuđena i istovremeno bespogovorno servirana jedna groteskno režirana pozorišna predstava - svetom vladaju ''plemićke i aristokratske'' loze, kraljevi, predsednici, sveštenici, političari, bankari, vojskovođe, direktori, biznismeni, tajne organizacije i službe, sprovodeći svoje planove pomoću vojski manipulisanih sluga na čelu različitih institucija koje imaju samo jedan cilj – potčiniti ljude i pretvoriti ih u robove. U celoj toj zbrci koja traje već hiljadama godina, većina ljudi je izgubila bilo kakav značajan duhovni oslonac i putokaz, paralelno živeći u ogromnom strahu i maglovitoj iluziji o vlastitom spasenju i iskupljenju od grehova. Da stvar bude još komplikovanija, istorija je potpuno izopačena i izmenjena u korist pomenutih struktura, koje su je strpljivo ubacivali u naučne krugove, a onda i u udžbenike i škole, tako da je čovečanstvo svoju sadašnjost i budućnost dugi niz vekova gradilo na osnovu lažnih informacija, predstava i činjenica koje su prekrojene tako da ga kontrolišu i da manipulišu percepcijom postojanja svakog pojedinca.

Uz sve nabrojano, mnoga stvarna i drevna božanstva su zaboravljena ili su olako odbačena, a stvoreni su i prizivani njihovi surogati, kojima ljudi i dan danas prinose žrtve i mole za spas istim onim ritualima kojima su se nekada davno prizivali demoni. Delimično i zbog takvih okolnosti, mnogobrojni anđeli, božanstva i drugi personaliteti su u ljudskom svetu već dugo prisutni samo onoliko koliko je i kada je neophodno. Uprkos tome, nipošto se ne može reći da svi sledbenici postojećih religioznih sistema nisu iskreni i odani vernici, niti da su išli pogrešnim putem, kao što ni sve religiozne ideje i verovanja nisu bili pogrešni ili nasilni. Među religioznim vernicima, jednako koliko i među ateistima i praktikantima drugih duhovnih učenja, uvek je bilo velikih ljudi koji su bili duboko posvećeni duhovnosti.

Puteva ima bezbroj i za svakoga je neki drugi, njemu namenjen, poseban i jedinstven. Iz toga je jasno da je većina pravila i sistema, koji su ljudima servirani i pod raznim pritiscima nametnuti, zapravo najobičnije nasilje. Trpeći takvo nasilje, nedopustivo veliki broj ljudi je milenijumima primoravan da se deli i svrstava u različite kaste, religiozne sisteme, političke partije, države, narode, nacije i druge neprirodne strukture, a kao krajnji rezultat se nameće gubitak individualnosti, kreativnosti i zatiranje Ljubavi, kao osnovnog duhovnog kvaliteta (Kvaliteta Duha) i smisla postojanja ljudskog.

Od kako se čovek rodi, zapravo čak i pre nego što otvori oči i udahne prvi dah vazduha – već je obeležen i već je neko uzeo sebi za pravo da ga prisvoji, oduzevši mu osnovnu slobodu izbora i izrekavši mu prvu, ''dobronamernu i punu ljubavi'', presudu - ''Ovaj je naš!''. ''Mi te volimo i znamo šta je za tebe najbolje, zato ćeš ti biti hrišćanin, musliman, jevrej ili ateista... kapitalista ili komunista... bićeš inženjer, sportista ili raznosač pice... heteroseksualac, homoseksualac ili biseksualac... itd.''. To je ljubav?!? Znači, još i pre nego što uopšte postane svesno sebe i nove situacije u kojoj se zateklo, to novo biće, novi čovek, već se suočava sa prvom ozbiljnom preprekom na vlastitom putu.

Meni lično su tu stvari potpuno jasne, pošto sam oslobođen bilo kakvog pritiska da nekome ili nečemu moram pripadati. Sa druge strane, to su prilike koje de facto vladaju u ljudskom svetu i treba ih ozbiljno uzeti u obzir, ali nipošto ne treba očajavati ili se prepuštati letargiji – dovoljno je da se svako od nas posveti sebi, svojoj stvarnoj unutrašnjoj prirodi, koja ga već samim postojanjem povezuje sa svim ljudima i drugim bićima, božanstvima, personalitetima i uopšte svime što postoji. Onda nam neće trebati razna ''društva za zaštitu ovoga i onoga'', zbog kojih se opet osnivaju neka ''društva za zaštitu ovoga od onoga'' i milion sličnih gluposti – jednostavno, neće biti toliko ugroženih i napadnutih, jer će se svako mnogo bolje pobrinuti da zaštiti sebe od sebe i druge od sebe. Pre svega, kada svako počne da se bavi SOBOM, a ne DRUGIMA, onda će automatski biti i više tolerancije, razumevanja i ljubavi, a manje straha, podela i nasilja. Tako se menja svet, tako se najefikasnije i najprirodnije ruše zidovi koji čoveka drže zarobljenog u iluzornoj stvarnosti koja mu je servirana i koja ga koristi kao pogonsko gorivo.

Ali, pre toga je još potrebno odbaciti i mnoga izmišljena božanstva za koje je već previše ljudi žrtvovalo svoju slobodu i pravo na dostojanstveni ljudski život – odbaciti predsednike, vlade, političke partije, banke, multinacionalne kompanije koje nam kroje život (sve one koje se reklamiraju na TV, radio-stanicama i na ogromnim panoima koje vidite uz cestu dok se vozite autom, a zbog kojih se pokreću ekonomske krize, ratovi i epidemije zaraznih bolesti) i bombarduju nas (čitaj – ''programiraju nam misli, emocije i akcije'') svojim otrovnim i uglavnom nepotrebnim proizvodima... Uostalom, spisak je prilično dugačak i mogao bih da ga pišem na bar još desetak stranica, ali to nije moja namera – onda bih i ja podsetio na sve one koji nameću svoje ideje, konstrukcije i programiraju ljude u svoju korist. Moja namera u vezi sa ovim tekstom u početku je bila samo da ga napišem, da izrazim svoj stav kao čovek koji ima pravo na vlastito mišljenje i izbor, bez obzira da li ću ga već sutradan izbrisati sa jednim klikom na dugme ''Delete'' - A sada, kada je napisan i kada sam ga objavio, za mene više uopšte nije važno šta će dalje biti sa njim – neka ga svako razume ili ne razume na svoj način, uzme nešto iz njega ili ga u celini odbaci... neka ga svako po želji sanja ili zaboravi da ga je ikada pročitao... nekoga će možda pokrenuti na vlastita istraživanja i otkrivanje vlastite istine, a nekoga će možda gurnuti još dublje u uverenje da su ovakvi tekstovi štetni, bogokletni ili antipropagandni – meni je sasvim svejedno, jer sam slobodan čovek koga nije strah da traga za svojom istinom i svojim vlastitim putem, a pri tome bez ikakvog napora razumem i prihvatam da isto tako i svako drugi ima jednako pravo - ni više, ni manje.

Srdjan Djerić