Dragana Džajević: Tragom Snova

Probudila sam se u poluležećem položaju mlitavog tela, sa osećajem kao da se moja masa transformisala u glupi puding. Smatram da sam glupa, smatram da je to priznanje vredno pohvale! Svejedno mi je, nakon četvoročasovne omamljenosti pilulama za smirenje. Kroz napola otvoren prozor, provlače se retke kišne kapi i ulična buka.. Vrisnula sam, i suludo, obema rukama zalupila prozor:

-Ne ulazite đavolji pomagači! Ostavite mi miran san makar!

-Golub je na prozoru, kakvi đavolji pomagači!

-Malopre su tu bile dve kokošije kreature!

-Kada?

-Dok sam bila u krevetu, ušle su dve kreature, obličja ogromnih, ružnih kokošaka! Jedna se zavukla pod prekrivač. Džinovskim kljunom je zgrabila moj nožni palac, htela ga je otkinuti!

-Zašto je nisi klepnula nekim teškim predmetom?!

-Nisam se setila! Nisam imala ništa pri ruci osim knjige.

-Vidiš koliko si glupa? Mogla si dohvatiti tu raskupusanu knjižurinu sa stola, ionako je niko ne čita.

Osetila sam neizrecivu tugu, žalila sam tu knjižurinu koju niko ne čita. Čini mi se, u trenutku tom, žalila sam sve knjige koje niko ne čita, prašnjave, neme, jadne, po policama....

-Vidim...Onda sam htela da zapomažem za pomoć! Druga se nadnela nad moje bespomoćno telo, i cap!  Iskidala mi je glasne žice! Moja bespomoćna bol nije pustila ni jedan mlitavi jauk Bezglasni vapaj sa usana je rekao da sam jadna. I da sam sve zaslužila!

-Možda nisi zaslužila sumanute, preteće snove...

-Možda jesam, ko će to znati?!

Pokisla ptica prhnu sa prozora, polete svome jatu, možda oblaku.

Poželela sam još da joj pričam o svojim snovima. Kako me guši njihovo crnilo, gusti mulj, htela sam...ali je odletela. Htela sam, o licima iz svojih snova, o njihovim ogromnim vilicama, nezemaljskim. O crnim rupetinama čeljusti, koje su razjapile na mene, da mi prete, da me osuđuju, da me nagone na strah i patnju bez kraja. Htela sam joj ispričati kako bežim da me ne ščepaju, kotrljam se, padam, vratolomno ustajem  od njih, i da nije san bežala bih! I još sam joj htela reći: Mrzim ih, sve jače, i što ih više mrzim njihov podsmeh je sve teži. I sve više sam inspiracija njihovoj odmazdi, sve više sam vitaminski dodatak njihovoj ishrani!

Pogledah u nebo, moj sagovornik je sada tačkica na njemu koju samo ja vidim: Ako, leti, treba ti širina nebeska, samo ti leti! Ja ću ostati ovde, posmatraću kako vreme putuje u talasima. Pokušaću da uzletim sa džepovima punim kamenja!

Noć kao testo, zalegla  nad sivim soliterima!  I tada- MUNJA, svetleći bič, fijuknu nad gradom. Krupne kapi kiše, stopiše se sa vetrom, razasipaše ružičaste i bele lati sa prolećnog granja. Savijaju, čereče i trzaju kišobrane iz ruku sivih savijenih prilika na pločnicima. Točkovi fljuskaju u barama, zemlja pije, tanka stabla se povijaju, žale što vetar po njima kači gnusne plastične kese. Mirise cvetova raznose grmljavine osione. Skupljeni strahovi ih gledaju iza mokrih prozora. Metalni oblaci hlade i ono malo osmeha u željnim srcima. Vode nebeske pune mora, a mnoga usta ostaće žedna. Iscrpljena.

                          Dragana Džajević