Dragana Džajević: Put Svih Puteva

Rano prolećno jutro, u toj lepoti uživa onaj ko je  putnik ili lovac, ili ranoranilac. Ispred jednog čoveka sa malim koferom u ruci pruža se staza, i daje se njegovim dremljivim koracima. On žuri sa ranim jutrom da uhvati voz, prati ga milosna pesma cvrkutavih pevačica sa grana mirisnih lipa. Skuplja se u svom kratkom kišnom mantilu i podiže kragnu. I zemlja vapi za blagim suncem, i on misli:samo neka greje. Spazi mladu ženu kao mu ide u susret. Ona ga prepoznade iz daljine, i napravi neki pokret pomešanog neodobravanja i iznenađenja:

''Petre, gde ćeš sa tim koferom? Kako...šta je to... gde ideš?''

Skrhanim glasom on jedva izusti:''Pa eto, idem, idem na voz!''

''Kakav voz, šta to govoriš?! A Ana...''

Petar pokuša da se održi hladno, ne moraju svi da znaju:''Zašto pominješ Anu?!''

Ona se već uvredi, pa podiže ton svoga glasa: ''Zar joj nisi obećao da ćeš je večeras voditi na ples? Ona je birala haljinu nedelju dana!''

Petar se nije mogao opravdavati, bio je zaposlen time da dozna šta se u njemu dešava. On je još juče odlučio da prati ritam svoje sudbine. Uzdržan i po malo smeten reče:''Ja sam se pozdravio sa Anom. Ona će ići na ples sa drugim.'' I on je pogleda pravo u oči, drsko:''Budi pozdravljena! Zbogom.''

             Ostavi je na toj stazi, zbunjenu. U njemu se kidalo nešto:''Zar je ovako moralo biti?! Zar baš da sretnem njenu sestru?'' Nastavi brzim korakom, da što pre stigne na voz. Sešće, i putovaće, razdvajanje od ovoga grada doneće mu olakšanje. Izbrisaće Anin lik i dati mu spasonosni zaborav.

             Istog tog jutra, jedna devojka je sedela na ivici krevata nakon neprospavane noći. U glavi su joj zvonile njegove poslednje reči:''Ana ja sutra putujem! Hvala ti za sve ove dane!'' Oko srca joj se nakupi studen. Pomisli kako joj je buđenje ovog proleća podarilo njega, i munjevito ga oduzelo sa jednim divnim sutonom. Nije izustila ni jedno ukočeno, otrcano''sretan put''. Nepomična je ostala i dok je Petar bez zastajkivanja odlazio u suton. Tada prvi put u životu, ona shvati kakvu bedu može doneti ljubav, tu nema mnogo zdrave pameti. U njoj se probudi iskonski instinkt da se bori za ono što joj pripada, da skoči poput divlje mačke na svoj plen, na svoju ljubav i da je zadrži samo za sebe. Ana nije bila od onih žena koje se boje da traže ono što žele, ali sa njim je sve bilo drugačije. Sa njim se razvila u njoj unutarnja oluja, razarala i strašila njena najintimnija osećanja. Sa njim je bolelo, a ona nije znala kako dalje sva paralisana i zbunjena. Takva je ostala i dok ga je gledala kako odlazi. Unutra bura i razbijanje, spolja ukočenost i patnja.

            Ana baci pogled na haljinu koja je nepotrebna i bačena na podu čekala svoj prvi ples. Đavolska ljubav probudi u njoj niske osećaje osvetoljubivosti i povređene taštine. U sledećem momentu haljina bi raskomadana kao da je dopala divljoj zveri na nemilost.

            Petar sede na voz. Sunce je već odskočilo na nebu, šaljući svoj sjaj na zemlju i sva bića koja po njoj gamižu. Petru se učini kako samo njemu taj nebeski sjaj ne pripada, nije dostojan, zato jer se svojevoljno odrekao ljubavi. Pogrebno žalostan, sedeo je tako, nedostojan i bedan, onaj ko ne zna da se bori za ljubav, za smisao života. Podseti se kako su Ana i on voleli prolećna jutra. I on se seti jednog prolećnog jutra koje je još živelo u njegovim čulima. Jutra koje će još dugo živeti i stvarati neponovljivi ljubavni trzaj u njemu. To jutro kada je shvatio da voli Anu, promenilo mu je život zauvek. U svojim mislima on krenu polako po travi opranoj rosom, prolazi šumskim puteljcima od utabanog blata, kraj njega je ona. On gleda njeno lice, tako naivno lepo i devojački srećno. I sada oseti miris divlje ruže i njenog luckastog šipurka. A u vazduhu ljubav. A u njemu smeša nelagodnosti i čulne opijenosti. Ana mu se osmehuje, ali on ne ume da izusti ni jednu jedinu, najkraću reč kojom bi joj nagovestio svoju slatku čežnju. Ljubavi su kratke reči dovoljne, ona razume ponekad i bez reči. Ljubav je komunikacija poljupcima i dodirima. Mislio je, ako bi samo obgrlio njeno vitko telo, ako bi se upio u te slatke usne, njegova bi joj žudnja rekla sve. Tajio je dugo nežne misli o netaknutoj ljubavi. I zato se bojao da bi nepromišljenost mogla uništiti čistotu i strahopoštovanje koju je dugo čuvao za tu ljubav.

              Pogleda u njeno ozareno čelo i pomisli kako ona ništa ne sluti, pomisli kako taj anđeoski lik u sebi nosi demona neuzvraćene ljubavi. Pomisli da ga ona ne voli i da su njegovi intimni motivi za nju apsurd, pomisli da će ga ljubav mučiti bez kraja. Ana poče da se kikoće detinjasto i čitavim telom zaroni u meku, prolećnu travu. I dok ju je vlažna trava milovala po golim ramenima, ona mu dade znak da sedne kraj nje. Ona se i dalje smejala, i Petar pomisli kako bi njegova prerana izjava ljubavi mogla uplašiti njeno mlado, nezrelo srce. A možda se on bojao i više od nje. Stvori se u njemu potreba da joj ispriča jednu priču koju je davno čuo:

               ''Živeo jednom neki dečak koji nije znao šta je to strah. Zato on upita svoju majku da mu objasni šta znači ta reč i pojava. Ona reče: Strah ti je sine, nešto onako šuplje iznutra, a ne vidi se spolja. Dečaku tek tada ništa nije bilo jasno. Jednom prilikom, šeta on tako duboko zamišljen, i prolazeći pokraj nekog potoka začu jak žablji kreket. Od tog iznenadnog zvuka, on oseti kako mu se čitavo telo zaledi i ukoči. Srce mu je još čitav minut kucalo neverovatno jako, a u ušima odzvanjao grozan zvuk. Kada ga je prošao ovaj, do tada nepoznati osećaj, nasmejao se sam za sebe. Razrešena je svoju misteriju. Tako ti je Ana sa svim strahovima, čovek se boji svega što mu je novo i nedodirljivo!''

Ana nastavi još jače da se smeje:''Ti si tako čudan! Sad mi je jasno zašto si pesnik. I zašto lutaš ovim svetom od grada do grada''. I onda se ona uozbilji: ''Ti nikako ne nalaziš smirenja svojoj duši. Ali odkud tolika tuga u tebi?''

''Bojim se, Ana! Pametno si to uočila, i zbog toga tuga.''

''Čega se bojiš, Petre?''

On ophrvan stidom, izusti tiho:''Života.'' I da bi prekinuo ovo mučenje bez kraja, nabra buketić divljeg cveća i stavi joj ga u ruke bez reči.

            Petar je ispričao Ani veći deo svog života. Uostalom nema se tu šta mnogo pričati, boemski, kontraverzni karakter, razuzdanog duha i nesmirenog temperamenta. Lutao je na svojim ovozemaljskim putevima, tražio smisao, savladavao sebe, gonilo ga stalno iščekivanje vlastitog ushićenja. I nije ga nalazio. Njegova porodica, otac, majka i tri sestre  dugo su se borili sa svim njegovim duhovnim neredima. Onda su uvideli da sam mora srediti svoje unutarnje nespokojstvo, i digli su ruke od svega. Znao je da je neshvaćen, i bolelo ga je saznanje da njemu sve životne neophodnosti padaju teže nego drugima. Čitavog života osećao se skrajnuto, otuđeno od svih, od porodice, od najmilijih. Zato je pisao pesme i bežao. Ali nije joj  ispričao sve o svojim bežanjima i lutanjima, sve o svom raspusnom i sanjalačkom životu. Stideo se da joj prizna sve o svom dangubnom životu i moralnoj razuzdanosti. Bojao se da pred njenu čistotu i nevinost iznese prljavštinu svog raspusnog života pijanice i bestidnika. Njegovo sadašnje platonsko stanje bilo je lepo kao rađanje sunca na morskom horizontu, i on to nije smeo da uništi.

               Unutarnje bure zbog nesigurnosti u sebe i u njena osećanja, nagonile su ga da noćima luta ne nalazeći kraja svojoj patnji. Osećao se kao rob jedne fatalne ljubavi, nemoćan pred osećajem koji je prvi put imao u životu. Noći je provodio u ljubavnim trzajima, nesiguran i otupeo, razmišljajući šta mu se to dešava. Imao je on mnogo žena, čak je mislio i da je po nekad imao ljubav. Ali sve je to bilo bledo u poređenju sa onim što je imao sa Anom, ovo je bilo ljubavno ludilo, trzaj i nemir koji ne popušta. Velika ljubavna sreća za njega je bila velika beda.

               Uveče bi dugo gledao kako prolećno sunce zalazi kao da gori nebo. I u njegovoj glavi žar kao crveno sunce, terao ga je da luta ulicama i nastavlja po svom. Jedne večeri dok je tako besciljno lutao srete Aninu majku. Ona na trenutak zastade i osmotri ga jednim dugim pogledom. I samo što Petar izusti da je pozdravi, žena mu uputi ledeno prekorni pogled koji mu je govorio sve.  Još samo jedan od mnoštva razloga da on oseti svu beznadežnost svog položaja. Svake noći je pio po kafanama, izgubljen, žarka ljubav dala mu je nesreću koju nije mogao ni zamisliti. I već su ga ljudi poznavali, sedali su za njegov sto, nazdravljali i šeretski iza leđa mu dobacivali:''Kako ide, pesniče?! Nemoj da ti ona mala potpuno zavrti mozak! Đavo u telu žene opasno iskušava!''

              I Ana se teško borila sa svojim osećanjima. Njen život se potpuno promenio. Osećala je konstantno stezanje srca, znala je da ga voli. Znala je da će njenoj sreći doći kraj, znala je da će ga kad-tad izgubiti, da će on otići nenadano kako je i došao u njen život. Čudna sreća bez budućnosti. Ana jeste bila mlada, ali je bila razborita devojka svesna realnog života. Ona nije živela u Šekspirovim ljubavnim dramama, ali je ipak volela Petra i osećala gorku tugu zbog gubitka koji je naslućivala. Osim toga, njeni su roditelji bili kategorično sigurni da Petar nije čovek za nju. Nije im bilo pravo što provodi toliko vremena sa njiim, i bojali su se da njihova ljubimica sa dobrim mirazom ne skrene na stranputicu. Ana je bila jedna od najboljih prilika u kraju, bila je predmet momačkih snova i devojačke ljubomore. Stalne majčine pridike stvarale su još veću konfuziju njenoj mladalačkoj, neiskusnoj pameti. Govorila joj je da zaboravi na tog ''pesnika skitnicu'' i ''kafanskog raspikuću'', da sa njim nikada neće imati dom i sigurnost, da će on pobeći prvom prilikom u svoj raspusni život pijanca i bludnika. Ana bi tada samo plakala i srce joj se grčilo od gorke patnje.

               Petar je sve teže podnosio svoj položaj, osećao je kao da živi sa pola duše. Jedne večeri on krenu ka Aninoj kući rešen da joj prizna sve, prizna koliko je ljubi, prizna da je dugo tražio smisao i da ga je konačno našao u ljubavi. Reći će joj da je godinama tražio svoj cilj, put svih puteva, i da ga je sada našao. I dok se tako opijen ljubavlju kao u zanosu približavao Aninoj kući, čuo je kako iz njenog dvorišta dopire neka vesela larma i smeh. Onda ugleda čitavu njenu porodicu na okupu, svi su veselo sedeli za punim stolom, a pored Ane je sedeo neki mladić. Mladić je bio uredno obučen i krutog, prepotentnog držanja, dobro je video kako je uputio par značajnih, dugih pogleda ka Ani. Stajao je tako zaklonjen šipražjem, gledao ženu koju je voleo kako nemo sedi kraj drugog, goreo je od ljubomore, a nije mogao da učini ništa. Slomljen bedom svoga položaja, vukao se do kuće kao prebijena životinja. Pomisli:''Sada je sve svršeno.''

                Sledećeg dana, njegove najstrašnije slutnje obistinile su se jednom neočekivanom posetom. Anina majka, krutog i sigurnog držanja, stajala je na njegovom pragu. I ne dopustivši mu ni da joj poželi dobar dan, rekla je gledajući ga pravo u oči:''Mladiću ko ste da ste, ja bih Vas najlepše zamolila da se okanete Ane. Jer, ja neću dozvoliti da stanete na put njenoj sreći. Ona je još mlada i neiskusna, i lako ju je zavarati tim lepim licem i boemskom patetikom. Ali, ja sam Vas odmah pročitala, i čula sam i videla dovoljno da bih mogla doneti sud o vama. Vi ćete iskoristiti njenu nevinost i ostaviti je da pati. Ona zalužuje mnogo bolje. Mladić je iz dobre porodice, završio je za lekara i on je spreman da joj pruži dom, ljubav i uopšte život kakav dolikuje jednoj ženi.''

Petar zbunjeno promuca: ''Ja sam joj obećao da ću je voditi na ples, ona se radovala tome.''

Ona se okrenu da pođe, nonšalantno mu dobacivši:''Ima ona sa kim da ode na ples, nije to vaša briga.''

               Kao gromom pogođen, Petar oseti da su njegova najiskrenija osećanja potpuno poražena. Shvati da je to njegov usud i da mu se mora povinovati, Uostalom, on nikada i nije bio siguran u Aninu ljubav i osećanja uopšte, ali je bio siguran da ona želi miran život i harmoničnu porodicu. Tada shvati da on u stvari nije siguran u sebe, i da je opet na početku. Ako je dozvolio da na njega utiče ovako neprihvatanje njene porodice, da ga pokolebaju reči njene majke, šta bi onda dalje bilo. Da li je spreman da i sebe i nju prinese kao žrtve jedne neodobravane ljubavi. Voleo je Anu, to je bilo bespogovorno, ali je sve ovo bilo preteško njegovoj slaboj živčanoj konstrukciji, koja nije mogla da izdrži više do jedne platonske ljubavi bez cilja. Omrznu svoju slabost, i odluči da se pozdravi sa Anom.

               Petar je još uvek proživljavao sve te duševne lomove koji su ga mučili od prvoga dana kada je ugledao Anu, sada dok ga je voz nosio daleko od nje. On se pomiri sa svojm slabošću i sudbinom koju mu je ona odredila, dok ga je voz nosio putem njegovih puteva.