Pred nama je film kojeg je izrazito teško vrednovati zbog toga što na nekim planovima, nekim svojim nivoima, doseže olimpjske visine, a opet na nekim planovima koji su vitalni za filmsku umetnost doživljava sunovrate koji su ispod svakog proseka. Razumem želju reditalja i scenariste filma (Darren Aronofsky) da ovaj film snimi, ali jednako razumem glumca (Brad Pitt) koji odbija da igra glavnu ulogu u istom tom filmu. Takodje mislim da Hugh Jackman nije bilo šta izgubio igrajući glavnog junaka (ili junake) filma, jer on je naprosto sasvim prosečan glumac...

Ono što treba prepoznati kao istinsku vrednost u filmu The Fountain jeste grafički plan filma. Počevši od kamere, preko scenografije, kostima, pa sve do specijalnih efekata, sve vreme trajanja filma imate pred sobom jedan posve jedinstven i do sada nevidjen grafički sloj koji se veoma kreativno nameće filmu kao celini. Ja sam toliko fasciniran da bih mogao (bar verujem u to) da napišem knjigu o grafičkom sloju ovog filma.

Priča ili priče na kojima se zasniva radnja filma kao gradju uzimaju, katkad sasvim nespretno, zapadni misticizam devetnaestog veka (i samog početka dvadesetog veka), antičku egipatsku mitologiju, kabalu i naučnu fantastiku. Obavešteniji čitalac će u tome veoma lako da pronadje recidive jednog mističnog reda koji se nazivao Golden Dawn (Zlatna Zora) a koji je okupljao oko sebe neke od najuticajnijih ljudi toga vremena (pesnici, političari, umetnici, dobitnici Nobelove nagrade itd). Raspadom Zaltne Zore, stvorio se čitav niz njenih posve razvodnjenih, neuticajnih i slabašnih recidiva. Očigledno je da je autor filma dobro upoznat sa nekim od tih recidiva i tu leži moja glvna zamerka filmu. Naime, umesto da inspiraciju crpi od autentičnih izvora (kao što su bili Israel Regardie, Mathers McGregor, Alister Krouli, William Butler Yeats i drugi), autor filma se žestoko oslanja na neki od jalovijih recidiva Zlatne Zore.

Moj utisak da je gluma apsolutno prosečna dobrim delom treba sagledati kroz prizmu i kroz pitanje šta autor filma nudi glumcima gde bi oni mogli da pokažu raskošnost talenta (ako ga poseduju). Pri tome, ja jesam poštovalac autorskog filama. Koliko je meni poznato, veliki autori su veliki i zabog toga što su uspevali da od svakog glumca uzmu njegov maksimum i ugrade ga u film. U ovom slučaju, autor se borio protiv svake moguće bravure glumca, nije im davao prostor u kojem bi iskazali svoju umetničku vrlinu i to je uostalom razlog zbog čega je Brad Pitt prekinuo svoje učešće u ovom filmu. U svakom slučaju glumci su bili preterano ograničavani, ali poštivali su želju autora da ostvari jedan jedinstveni grafički film. Na taj način oni su žrtvovali sebe zarad uspeha filma kao takvog. Zbog toga neki od njih zaista zaslužuju da budu spomenuti, kao što su: Rachel Weisz, Ellen Burstyn, Mark Margolis, Stephen McHattie, Fernando Hrnandez, Cliff Curtiz, Donna Murphy i drugi.

Na skali od jedan do deset, ovaj film zaslužuje visoku ocenu: sedam. To je dovoljno dobar i rekao bih odličan razlog da odete u bioskop i pogledate ga. Pri tome obratite pažnju na grafički dizajn filma, a zanemarite manjkavosti u priči i nekim drugim slojevima, jer je to jedini recept da u ovom filmu uživate.