SURROGATES

Surrogates je aktuelni naučno-fantastični film, sa elementima akcije, trilera i drame. Režirao ga je Jonathan Mostow, a scenario su napisali Michael Ferris i John D. Brancato. Radnja filma se bazira na sve aktuelnojoj temi koja se dotiče ne samo elektronsko-mehaničkih, kompjuterskih i nanotehnoloških zamena za pojedine funkcije ili delove ljudskog tela, nego i za celovito ljudsko telo. To je ipak samo primarni nivo tematike koju film obrađuje, pošto se suština krije zapravo u odnosu pojedinca do svog tela, odnosno vlastitog bića i duše do tela u kojima žive i dele svoj ovozemaljski ljudski život. Ako odemo još dalje, ideja i tema filma su borba za egzistenciju i život samog bića, kao suštine i esencije svakog čoveka, a ne samo tela. Bića, koje ne može funkcionisati posebno i odvojeno od vlastitog tela preko koga prepoznaje, doživljava i uči o sebi i životu.

Sama ideja filma jeste privlačna i uveliko se dotiče vremena i stvarnosti u kojoj živimo, pošto je jasno da se u najrazvijenijim vojnim industrijama, kao i u nekim aktuelnim svetskim sukobima, ovakve mogućnosti i tehnologije već uveliko koriste. Na žalost, ovaj film je uspeo samo da načne, ali ne i da ozbiljnije i kreativnije otvori spomenutu temu, a kamoli da ponudi prihvatljivu komunikaciju sa gledaocem. Jedno je imati dobru ideju, a nešto sasvim drugo je tu ideju uklopiti u dobru priču i na pravi način je prezentovati.

Smatram da je film u celini prenaglašen i preterano androgen, bez obzira na opravdano upozoravajuću tematiku. Efekat je moguće postići mnogo inventivnije i prirodnije putem dobre priče, inteligentnije režije i scenarija, kao i nadahnutom glumom, što su i dalje najbitniji temelji postmodernog filma. Recimo, insistiranje na mnogobrojnim krupnim kadrovima je opravdano kada pred sobom imamo odličnu glumu, preko koje jasno osećamo i doživljavamo emocije i previranja u akterima, dok režiser ovog filma tu tehniku upotrebljava sa željom postizanja efekta koji nam pokušava dočarati bezosećajnost surogata i njihovu robotizovanu ličnost. Međutim, gledajući taj neprestani pokušaj ili trud, neminovno mi se javljala misao – ''U redu, imate dobre specijaliste za masku, makeup i lutke. Pa šta?''. Kao da su tvorci filma upali sami u svoju zamku, jer su ismejavajući, banalizujući i upozoravajući na besmisao tehnologije koja pokušava da zameni čoveka i njegovu unutrašnju moć – svo vreme snimali filmi o sebi! Kritički osvrt i umetnička distanca se definišu i prezentuju najpre suverenim umetničkim postulatima filma i samo uz pomoć tehnologije, a ne preko tehnologije uz pomoć umetnosti.

Surrogates u celini deluje prilično apsurdno, površno i plitko, u istoj meri koliko i njegovi pojedini segmenti i dometi. Neuravnotežena režija, kao i montaža, svu snagu su usmerile u pravcu impresioniranja tehnološkim mogućnostima koje film nudi. Zato su pojedine scene nepotrebno razvučene i daje im se preteran značaj, dok su druge opet prebrze i nejasne, iako bi morale imati sporiji i ravnomerniji ritam. Dramaturgija je prilično umetna i neuverljiva, čemu pored režije umnogome doprinosi i scenario. Dakle, čak ni oni efekti na koje se film i njegovi tvorci najviše oslanjaju, nisu u stanju da ostvare komunikaciju sa gledaocem.

Glumci jednostavno nisu ni imali šta i koga da tumače, osim plastičnih osoba u telima besprekorno lepih i uglađenih surogata. Bruce Willis je prikazao samo jednu od svojih serijskih karakternih uloga, kombinujući karaktere nekoliko likova koje je tumačio u prethodnim filmovima. Muzička podloga je preterano mračna i ozbiljna i smatram da nepotrebno otežava atmosferu filma.

Kako se film približava krajnjem raspletu, sve više se otkriva njegova suštinska i formativna bezidejnost, koliko i manjak kreativne mašte i inteligencije. Ponuđena su samo bezbroj puta viđena objašnjenja i tumačenja, kao i stalna mešavina vojne, političke, socijalne i industrijske manipulacije ili propagande. Ako cilj nekog filma jeste da otvori filozofska i egzistencijalna pitanja, onda treba znati voditi takav film i prepustiti ga gledaocu, a ne nuditi mu stalno ista objašnjenja. Na kraju, ovako ozbiljna i zahtevna tematika je stisnuta u devedesetak minuta filma, što takođe jasno govori o namerama, viziji i uspešnosti njegovih tvoraca.

Na skali od jedan do deset, moja ocena za ovaj film jeste slaba trojka.

                                       Srđan Đerić