MAMA MIA!

Kada sam po prvi put hteo da pogledam film Stop-Loss, iz ko zna kojih razloga, mislio sam da je to neka akciono ratna drama, za koje ja baš nemam mnogo ljubavi i razumevanja. Medjutim, kada sam odgledao film do kraja, bio sam gotovo nem; ja već dvadeset godina čekam da iz Amerike dodje ovako snažno umetničko delo! Znao sam da Amerika ima potencijala i da može i u ovim smutnim vremenima da stvori reći ću bez ograda genijalno umetničko delo. Nakon, što sam došao k sebi, počeo sa da pretražujem najistaknutije američke medije i da vidim da li su uopše i kako pisali o ovom filmu. Da , film je primećen u svim vodećim medijima Amerike. Medjutim, gotovo sve kritike o filmu su opisne (deskriptivne), i gotovo svi imaju zamerke filmu. Te zamerke mogu da se podele u dve grupe: jedna grupa zamerki je ideološke prirode, a druga grupa je blago rečeno infantilne prirode. Opisna kritika je gotovo po pravilu uvod u ideološku kritiku, a ideološka kritika po svojoj prirodi uvek je u službi totalitarnog sistema (komunizam, fašizam, nacizam). Drugo, ukoliko ste već videli film, pa potom čitate opisnu kritiku, tada vam se čini da vas kritičar ne poštuje dovoljno, da smatra da ste prilično glupi pa on treba da vam prepriča šta ste zapravo videli. Ideološke kritike na ovaj film se uglavnom svode na to da je film veoma loš zbog toga što "promoviše dezerterstvo" što je besmislica i posve je netačno. Kao smrtni protivnik ideološke kritike umetničkog dela, ja ovu činjenicu samo s najdubljim gadjenjem konstatujem i ne bih da se prljam sporeći se sa kritičkim šljamom. Konačno, postoji niz infantilnih kritičkih sudova koji bez ikakvih argumenata zaključuju da je film loš  zato što nije "savršen." Takav zaključak može da donese samo idiot, jer jedino je Bog savršen i dovoljno savršen da zna šta jeste a šta nije savršeno (pod uslovom da verujete u Boga).

Stop-Loss je izvanredan američki film, sa izuzetno snažnim duhom Teksasa. To jeste anti-ratni film, kako u tretiranju aktuelnih ratova u Afganistanu i Iraku, tako i na sveopšte ljudskom globalnom planu. Sila koja generiše ratove počeće da se raspada iznutra i to je osnovna poruka filma, ako o "porukama" uopšte možemo da govorimo kada je reč o umetničkom delu.

Odvano nije bilo tako dobrog scenarija; mora se reći da su Mark Richard i Kimberly Pierce obavili gotovo nemoguću misiju i američkom filmu nametnuli snažno delo, koje je kasnije na nivou realizacije branjeno do kraja. Kimberli Pierce je snažna ličnost izvanrednog talenta, ona jeste priznati scenarista, ali joj se mora priznati i apsolutna genijalnost u režiranju ovog filma. Još od Lilijane Kavani, do danas, nije bilo tako snažne rediteljke kao što je gospodja Pierce.

Šta reći o glumi osim da svi vodeći akteri zaslužuju po oskara. Prosto je neverovatno kako je svaki od aktera uspeo da nametne svoj lik i svoju razliku u mnoštvo likova koji se u filmu pojavljuju. Mene je osobito zadivila Abbie Cornish u ulozi Michelle, veoma tvrde karakterne osobe noseći u sebi najbolje osobine teksaškog duha, ili teksaških vrednosti (ujedno ona nosi u sebi najbolje osobine američkih vrednosti) a pri tome treba imati u vidu da je ona zapravo australijska glumica. Naravno, za njom ne zaostaju ostali glumci ovog filma, a navešću najupečatljivije: Ryan Phillippe, Joseph Gordon-Levith, Rob Brown, Victor Rusak, Terry Quay, Mathew Scott Wilcox, Linda Emond, Alex Frost i mnogi drugi.

Obratite pažnju, ovaj ikreno tvrdi i muški film, pisala je i režirala žena. Žene koje igraju u filmu apsolutno ne zaostaju po snazi svog teksaškog karaktera u odnosu na muškarce.

Kada govorimo o američkom antiratnom filmu, treba se setiti da je ta kinematografija iznedrila neka večna umetnička dela na tom planu. Prisetimo se samo filmova Apokalipsa Sada i Lovac na Jelene. Stop-Loss po svojoj dubini i svojoj širine ne zaostaje za navedenim filmovima. Na protiv, ovo je veliki i nemerljivi doprinos ne samo amerikoj već i svetskoj kinematografiji uopšte. Na skali od jedan do deset, kada ocenjujemo ovaj film, onda nikakve ocene više ne važe jer je pred nama genijalno umetničko delo, koje zaista morate da vidite.

                         Nikola Kitanović