Sergej Bodrov / Sergei Bodrov

Poslednjih godina Sergej Bodrov stariji snima sve bolje i interesantnije filmove. Tu pre svega mislim na njegova tri filma: Kavkaski Zatvorenik, Nomad i Mongol (Mongol je film o Džingis Kanu; Dschinghis Khan, Jingis Khan). U sva ta tri filma Bodrov obradjuje zanimljive teme vezane za nacionalne manjine u Rusiji. Da bi prikazao velečnu duha naroda koje predstavlja, ovej reditelj pre svega pokazuje vezu izmedju prirode i ljudi koji u toj prirodi žive. Na taj način, Bodrov ponovo oživljava neke teme ruskog filma koje su tako briljantno stvarali Sergej Bondarčuk i Andrej Tarkovski. Po prikazanoj snazi i lepoti te veze izmedju čoveka i prirode, Bodrov ne zaostaje za svojim prethodnicima koje sam pomenuo.

Bez obzira da li prikazuje stepu ili planinski pejzaž, uvezanost čoveka, njegovog ponašanja, karaktera, časti, dostojanstva, vrlo je čvrsto uvezana u taj pejzaž. Takvi delovi filmova prikazuju čistu lepotu, lepotu postojanja, lepotu prirode, lepotu naroda.

Na suprot toj lepoti, Bodrov prikazuje scene ratovanja. Njegove scene rata se bitno razlikuju od svega što smo na velikim ekranima mogli da vidimo na tu temu. Naime, rat je za Bodrova brutalno stanje zla u kojem ljudi besomučno ubijaju ljude. U tim scenama više nije važno ko je na čijoj strani, nisu ni bitni motivi ratovanja, već rat funkcioniše kao suštinsko zlo; zlo medju ljudima, zlo u ljudima. Takve scene deluju zaista zastrašujuće.

Tim scenama rata, Bodrov iznova suprotstavlja scene lepote, scene suživota, medjusobnog bratstva, ljubavi i poštovanja. Nema sumnje da su filmovi Sergeja Bodrova sam vrh svetske kinematografije danas (njegovu veličinu dosežu još samo Mihalkov i Kusturica), ali takodje nema sumnje da njegovi filmovi podstiču toleranciju medju različitim nacijama, rasama i verama, on je naprosto gigant, kolos, on je neponovljivo veliki.

                          Nikola Kitanović