PANDORUM

Pandorum je najnoviji naučno-fantastični akcioni triler sa elementimama horora. U izvesnoj meri se ova raznovrsna mešavina različitih žanrova bavi i nekim savremenim i aktuelnim društveno-socijalnim pitanjima. Ta činjenica je poslužila kao osnovna podloga za nastanak filmske priče, a kroz zaplet i krajnji rasplet dobija čak konotaciju klasične drame u vidu tragedije. Može se reći da je Travis Milloy, autor osnovne priče, u tom smislu inventivno udružio aktuelne probleme prenaseljenosti i iscrpljivanja prirodnih resursa na Zemlji sa najaktuelnijim težnjama ka otkrivanju i naseljavanju čovečanstvu još uvek (ne)poznatih planeta i svetova. Iako te težnje nisu nove, u zadnjoj deceniji smo svedoci novih prioriteta i ciljeva u osvajanju kosmosa, vidljivih ponajviše u zaokretu u programima NASA-e i Rusije, kao i ekspanziji Kine, Japana, Indije i nekih evropskih zemalja.

Ove činjenice je Milloy vešto uvezao u jedan od dva do sada poznata scenarija čovekovog boravka izvan područja našeg planeta – dakle, u susret ili sukob sa drugim oblicima postojanja u svemiru ili sa bićima koja su nastala mutacijom-evolucijom ljudskih bića. Scenario za film, koji je izgradio na toj ideji, predstavlja mešavinu novih, zanimljivih i dinamičnih vizija sa nekim već viđenim stereotipima (ili bar, ukorenjenim pretpostavkama). Ipak se može reći da je ovaj film u smislu scenarija, a pogotovo same priče i tematike, veoma interesantan i aktuelan, pa i različit od većine filmova iz naučno-fantastičnog miljea. Za to je u velikoj meri zaslužan i mladi nemački režiser Christian Alvart, koji je veoma uspešno i uverljivo nadgradio sve prethodno opisano i dalje predstavio priču u vizuelnom smislu. Vidljiv je za Holivud netipičan režiserski pristup, pa je potpomognut dobrim trilerovskim ritmom, jasnim kadrovima i raznovrsnim scenama ceo film dobio uverljivu apokaliptičko-futurističku atmosferu. Kod naučno-fantastičnih filmova je uvek veoma bitna montaža i posprodukcija, koje utiču na atmosferu koju kasnije doživljavamo u vizuelnom i auditivnom smislu, a ovde je sve to lepo izvedeno i upakovano, pa je ceo film moguće pratiti bez napora i uživati u scenama. Pogotovo bih pohvalio minimalno korištenje animacije i specijalnih efekata, pošto je atmosfera u značajnoj meri građena sa težištem na uverljivim maskama, raznovrsnim futurističkim enterijerima i maštovitoj scenografiji.

Glumačka ekipa je veoma dobra i za nekoliko karaktera se može slobodno reći da nose film. Tu pre svega mislim na nosioca glavne uloge Ben Foster-a, koji je zaista odličan i sjajno se uklopio u emociju i atmosferu filma. Veoma dobri su i Antje Traue, Cung Le i Eddie Rouse, dok me Dennis Quaid i njegova gluma uopšte nisu ubedili i obradovali, kao što je slučaj i sa većinom njegovih uloga (izuzetak je jedino Great Balls of Fire!).

Na kraju bih se još dotakao same futurističke vizije sveta, sudbine čovečanstva i Zemlje; dakle pitanja koja se otvaraju kroz ovaj film, ali i uopšte u najaktuelnijoj kinematografiji. Opšte je poznata činjenica da je svetska populacija doživela ogroman porast u zadnjih nekoliko decenija i da se neki prirodni resursi zaista iscrpljuju (u prvom redu čista voda, nekontaminirana zemlja, kao i veoma bitne rude, npr. srebro). Iz tog razloga su pojedine vlade, organizacije i svetski vladari u senci, uz pomoć obaveštajnih službi, privatnih vojnih kompanija (čitaj ''legalnih paravojski na iznajmljivanje''), korumpiranih političara i multinacionalnih kompanija (pre svega farmaceutskih), jednostavno napravili planove kako da ''eliminišu'' značajan deo svetske populacije. Sa druge strane, ono što se i dalje veoma uspešno krije od javnosti, jeste činjenica da su zalihe nekih resursa zapravo ogromne i da je samo pitanje ko će imati potpunu i odlučujuću kontrolu nad njima. Tu pre svega mislim na naftu, koje na Zemlji ima još u nezamislivo velikim količinama i baš zbog toga i jeste tako moćan uticaj najvećih naftnih kompanija i njihovih lobista. Da to nije istina, već odavno bi se i oni okrenuli razvoju novih izvora energije i usmerili sve snage u tom pravcu, pošto kapital, uticaj i logistiku već imaju. Ovako, izgleda da je lakše pokrenuti neki rat, izazvati krizu u svetu ili zaposesti neku teritoriju bogatu resursima pod raznim izgovorima (humanitarne krize, prirodne katastrofe, versko-nacionalni sukobi, posedovanje nuklearnog oružja ili politička nestabilnost). Dok se odigrava taj rat za strateške resurse, naš planet se zaista iscrpljuje, ali u jednom smislu koji je čak i značajniji od tih materijalnih bogatstava koje nam nudi. Planeta Zemlja zapravo postaje jedno veliko bolesno, iscrpljeno i napaćeno biće, koje sve manje ima iz čega da crpi energiju  i ljubav koji su joj potrebni za život i opstanak. Pošto Zemlja, kao naša Majka, u tom smisli ozbiljno oboleva, stari i polako umire, kakvu sudbinu onda možemo očekivati za njenu decu tj. stanovnike među koje spada i kompletan ljudski rod? Da li je onda rešenje krenuti u prostranstva svemira i tražiti novi planet, neki novi svet sličan ovome, u kome bi ljudska rasa mogla da se naseli, opstane i dalje razvija? Da li će biti prekasno i ko će uopšte uspeti da se spasi - da li će to biti pre svega takvi ljudi koji su najviše i doprineli uništavanju Zemlje ili će to biti samo izabrani u nekom drugom smislu? Da li takav svet uopšte postoji i, što je još važnije, da li će nas prihvatiti? Na neke od ovih pitanja možete potražiti odgovore u filmu Pandorum, ali mislim da bi svako morao da ih potraži pre svega u samom sebi.

Na skali od jedan do deset, moja ocena za ovaj film je osam.

                                        Srđan Đerić