Nothing But The True

Posle dugo vremena se pojavila jedna odlična holivudska drama sa elementima pravno-političkog trilera. Nothing But The True je najnovije ostvarenje Rod Lurie-a, koji je pored režije napisao i scenario za ovaj izuzetno svež i kvalitetan film. Ovaj poreklom izraelski glumac, producent, scenarista i režiser je svoj veliki proboj u svet filma napravio pre devet godina, takođe sa jednim političkim trilerom, filmom The Contender.

Iako moram priznati da lično nisam ljubitelj ovog podžanra drame, čija se radnja odvija uglavnom u krugovima i atmosferi raznih političkih i obaveštajnih agencija, kao i velikim delom u sudnicama, zatvorima, novinskim agencijama ili državnim institucijama, moram priznati da je Nothing But The True jedan film koji odskače i izdvaja se po mnogo čemu od većine ostalih iz tog miljea. U pitanju je potpuno osmišljena, dorađena i sjajno prezentovana priča, kako u smislu same ideje, scenarija i režije, tako i u pogledu interpretacije likova od strane glumaca. Dinamika i ritam filma su postignuti u pravoj meri, neminovno vodeći gledaoca da mu se posveti sa velikom pažnjom.

Tematika je veoma aktuelna i opisuje političke, demokratske i pravne zloupotrebe sa kojima se javnost u USA, ali i u celom svetu suočava u punoj meri. Reč je o zloupotrebi vlasti, moći i samog pravnog sistema koji ima za cilj da građanima i medijima oduzme osnovna ljudska i demokratska prava, koja im inače garantuje jedno od najhvaljenijih i najrazvikanijih zakonsko-pravnih uređenja u svetu, američki Ustav. Ako odemo još dalje, krajnji cilj je uspostavljanje neke vrste nedodirljive i sveodlučujuće Svetske Vlade, na čelu sa predsednikom, političarima i uticajnim ljudima iz USA, kao i Velike Britanije, koji bi imali neograničen uticaj i vlast. Svakako da ova tematika nije nova, ali je ovaj film predstavlja na svež, inventivan i poletan način.

Esenciju ovog odličnog filma, koji je naišao na veliki i izuzetno pozitivan odziv, predstavljaju pored scenarija i režije, odlični glumci. Casting je bio nepogrešiv, tako da u filmu imamo pojavu istinskih glumačkih veličina, koje su na izuzetno nadahnut način oživele dodeljene im uloge. Kate Beckinsale je inače moja omiljena glumica i za nju imam samo komplimente, s obzirom na njen talenat, prefinjenost, posvećenost i neponovljivo privlačnu pojavu. Ovde je još jednom dala sve od sebe i to će jasno osetiti svako ko bude gledao film, a takođe je važna činjenica da je ovo već treći njen ovogodišnji film koji doživljava zapažen uspeh i u kom je ostvarila odličnu rolu, uz Everybody's Fine i Whiteout. Alan Alda je ipak najsnažnija pojava u ovom filmu, u ulozi ekscentričnog i ironično-duhovitog advokata, koji je obdaren vrhunskim pravnim umećem, nepokolebljivošću i mudrošću, ali i pragmatičnošću, ljubavlju prema istini i  poštenjem. Tu su još odlični i izuzetno popularni glumci Matt Dillon i David Schwimmer, zatim sve značajnija holivudska glumica Vera Farmiga (o kojoj sam već pisao u eseju o filmu Orphan), kao i Angela Bassett, Noah Wyle i drugi.

Siguran sam da će u ovom intuitivnom, inteligentnom i toplom filmu uživati mnogi gledaoci. Kažem toplom, uprkos osećanju nemoći, nepravde i stešnjenosti koje doživljavamo prateći sudbinu nepokolebljive novinarke, čiji je senzacionalni članak prerastao u pravni presedan i dobio političku konotaciju. Zato Nothing But The True iskreno preporučujem širokoj publici - bez obaziranja na poneke sitne detalje iz filma koji nisu krajnje dovršeni ili čak na prethodno veliku eksploataciju slične tematike, koja je i u meni prethodno izazvala sumnju u mogući kvalitet ovog filma. Te sumnje i definitivno razbija neočekivan i inteligentan rasplet, u smislu odgovora na pitanje koje ostaje nerazjašnjeno do samog kraja filma.. Ili recimo, jedna od mnogih mudrih misli, kao što je ona koju u jednoj skoro bezizlaznoj situaciji advokat mudro sugeriše svojoj klijentkinji:''Možeš da vodiš pristojan život, da daješ milostinju i slično. Ali, broj ljudi na tvojoj sahrani ipak će zavisiti od toga kakvo će vreme biti taj dan.''

Na skali od jedan do deset, ovom filmu dajem ocenu osam.

                                       Srđan Đerić