MOON

Moon je izuzetno zanimljiva naučno-fantastična drama, za koju je scenario napisao Nathan Parker po originalnoj priči Duncan Jones-a, koji je ujedno i režiser filma. Reč je o delu koje u epicentar stavlja dve izrazito aktuelne teme za čovečanstvo, a oko kojih su inače podeljena mišljenja – eksploatacija i kolonizacija Meseca (u širem smislu i drugih planeta ili svetova) i kloniranje ljudi. Ovaj film na upečatljiv i inventivan način daje nam do znanja da će ova dva filozofsko-naučna pitanja u bliskoj budućnosti sigurno postati najobičnija realnost i time otvara mnoga pitanja.

Atmosfera filma je svakako krajnje uverljiva, snažna i na trenutke pomalo zastrašujuća; kako se priča razvija i polako raspliće u neočekivanom smeru, sve više se neminovno poistovećujemo ili bar saosećamo sa glavnim akter(ima)om. Sama scenografija tj. enterijeri i eksterijeri u kojima se odvija radnja filma, veoma su uverljivi i omogućavaju gledaocu da se potpuno uživi u priču i preda ambijentu i atmosferi u kojima se odigrava, a da pri tome osnovna priča i glavni akter ne budu potisnuti u drugi plan. Sve nabrojano dobija na još većoj vrednosti ako se uzme u obzir da ovo nije jedan od onih filmova sa ogromnim budžetom i čiji kvalitet se gradi na animaciji ili specijalnim efektima, na koje se filmovi ovog žanra u zadnjoj deceniji u najvećoj meri i oslanjaju.

Centralnu figuru, ili figure, na krajnje nadahnut i uverljiv način predstavio je glumac Sam Rockwell. Ovaj odlični i atipični holivudski glumac, već je i ranije privlačio pažnju publike i filmske kritike svojim raznovrsnim rolama. U ovom filmu je jednostavno maestralan i nepogrešiv je izbor za nosioca cele priče. Smatram da je ostvario jednu od najupečatljivijih prošlogodišnjih filmskih rola uopšte. Zanimljiv i značajan doprinos dao je i jedan od najboljih holivudskih glumaca, Kevin Spacey, koji je posudio svoj glas za robota koji je jedan od glavnih aktera u filmu.

Osnovna ideja i tema, kao pokretač ovog interesantnog filma, jesu zapravo i najveća snaga cele priče. Filozofsko-naučno pitanje o opravdanosti i racionalnosti postojanja ljudskih klonova se kroz razvoj događaja u filmu zapravo pretvara u egzistencijalno-emotivno pitanje i tako dobija novi tok i odvodi naša razmišljanja na sasvim novi nivo svesti. Ako je čoveku, kao biću, data mogućnost da bude kreator žive i nežive materije, da li mu je u istoj meri dato i pravo i dozvola da svoje kreacije uništava? Svakako je već bezbroj puta dokazano da je čovek sposoban da uništi skoro sve što mu dođe na dohvat misli ili ruke, ali da li je moralno i etično da uništava bića koja su de facto živa bića nastala njegovom vlastitom kreacijom i koja kao takva imaju pravo na život, pa i vlastite emocije, misli, svest...? Zapravo, ako i zanemarimo etiku i moral, koji u današnjem svetu ionako imaju sve upitniju definiciju ili tumačenje usled velikih promena u pogledima na vekovne i milenijumske vrednosti, onda bi pravo pitanje bilo – da li je ljudski ograničiti i uskratiti pravo na život ljudskim klonovima? Šta je uopšte definicija čoveka – da li je vezana za njegov biološko-genetski sastav i način reprodukcije, ili je esencijalna njegova nematerijalna struktura, u smislu duše, emocija, uspomena, svesti i duhovne strukture? Ovo su samo neka od pitanja koja se otvaraju kroz film i sa kojima će se čovečanstvo u bližoj budućnosti uveliko suočiti. Ovaj film šalje jasnu poruku gledaocu da čak i ako se u telo, koje je u slučaju ljudskog klona isključivo materijalno (što je za sada nedokazano polazište), prethodno implantiraju memorije, emocije ili određena intelektualna znanja – takvo biće dalje nastavlja život na vlastiti način, koji je nemoguće preddefinisati i kontrolisati, pa tako zapravo dalje razvija vlastitu svest, mišljenje i emocije.

Na skali od jedan do deset, moja ocena za ovaj film je devet.

                                        Srđan Đerić