DONKEY PUNCH

Razlog zbog čega pišem o ovom filmu jeste njegova snažna i neponovljiva filmska priča, koja je bazirana na ideji da u uslovima potpune bezidejnosti i dekadencije društva dolazi do potpune transformacije scena erosa u scene ubistva i nasilja. Ova ideja sa graniči sa idejama ranih filmova Romana Polanskog, koji je u tome bio zaista uspešan. I zaista ovoj ideji za koju je zaslužan David Bloom nemam šta da zamerim, već na protiv smatram je izuzetno važnom, aktuelnom i živom.

Oliver Blackubrn, koscenarista i reditelj filma, nije pokazao neko naročito umeće i mislim da se u tome krije tajna slabog uspeha ovog filma; dijalozi su neinventini, vladanje prostorom gotovo amatersko, tempo filma je sasvim razbijen. Scene nasilja su bez napetosti, bez sadržaja koji bi mogao da se izdigne na nivo filmske priče.

Glumačka ekipa je relativno mlada i ne naročito iskusna, svejedno ovde ću da naveden nekoliko njih koji se izdvajaju: Julian Morris, Robert Boutler, Sian Breckin, Tom Burke, Nichola Burley, Jay Taylor i Jamie Winstone. To jeste plejada fizički lepih glumica i glumaca, koji su svoje šanse ponajviše iskoristili u scenama prilično slobodnog i otvorenog erosa, ali tu se negde i završa njihov doprinos ovome filmu. Možda se samo Julian Morris ističe po svom iskustvu i nešto ozbiljnijem pristupu svojoj ulozi.

Sve u svemu, ovo je prilično mršav skor za jedan engleski film. I pored toga ističem da je filmska priča izuzetno dobra. Film se ne preporučuje osobama mladjim od osamnaest godina, jer ima dosta slobodnih erotskih scena, scena brutalnih ubistava i nasilja. Na skali od jedan do deset, ovaj film zaslužuje četvorku.

                         Nikola Kitanović