ANTICHRIST

Antichrist je novi film jednog od najznačajnijih režisera i scenarista današnjice, Lars von Trier-a, kome je ponovo uspelo da šokira svojim krajnje posebnim stilom i totalnim pristupom, kao i  pričom koja je izvan svih miljea. Moram reći da su za vreme gledanja filma i neko vreme nakon toga, moja razmišljanja i osećanja takođe bila podeljena i na trenutke konfuzna. Razlog za to je činjenica da pred sobom imamo veoma retku i dragocenu iskru čiste umetničke genijalnosti, ali istovremeno i veoma teško, šokantno i kompleksno delo.

Mnogi magazini i veliki broj kritičara koji se bave filmom su ovaj ultrakompleksni, višeslojni i beskompromisni film svrstali u žanr horora, pored toga što su ga sasvim opravdano opredelili kao psihološku dramu. Lično se nikako ne bih složio sa mišljenjem da je ovaj film horor, iako pojedini njegovi elementi, kao i mnoge scene i cela atmosfera upućuju na takvo razmišljanje ili emociju. Malo koji horor ima neposredno jezivu i šokantnu snagu kao Antichrist, pošto je sve snimljeno izuzetno realistično i skoro kao dokumentarni film, čemu  najviše doprinose epsko-ekspresionistička režija i gluma. Zato je na trenutke nemoguće zauzeti neophodnu distancu gledajući ovaj film. A to je opet samo jedan od problema i izazova sa kojima se skoro jednako susreću potencijalni gledalac i filmski kritičar. Zato je i za mene Antichrist bio veliki izazov - Naime, najlakše je opredeliti neko delo kao dobro ili loše, svrstati ga u neki okvir ili žanr, a zatim mu dati ocenu, ali istinski izazov i umeće jeste osetiti ga na pravi način, razumeti njegove nivoe i dubinu, ali pre svega naslutiti koja pitanja otvara i koliko uspešno ih prezentuje publici.

Kada govorimo o tematici kojom se film bavi, reč je o kompleksnom i višeslojnom preplitanju religije, okultizma, simbolike, psihologije, mistike, nasilja i seksa. Ustvari, tačnije bi bilo reći da su to elementi za filmsku građu, pomoću kojih se film postepeno razvija i otvara dublja pitanja – pitanja postojanja, strahova, bola, ljubavi, patnje, erosa, odnosa između muškarca i žene, položaja žene u društvu, kao i samospoznaje, života i prirode uopšte.

Nabrajajući tematske elmente filma, namerno sam upotrebio izraz seks, pri tome ne misleći na eros (koji je inače mnogo širi, dublji i kompleksniji kvalitet), nego na njegov surogat i zloupotrebu. Nekoliko lepih i snažnih scena erosa sa samog početka filma, polako i sigurno prerastaju u opsednutost demonima erosa i čisto seksualno nasilje, koji su zapravo posledica drugih opsednutosti i strahova koje preživljava glavna akterka filma, a preko nje i njen muž, profesionalni psiholog koji pokušava da joj pomogne. Njihov odnos je težak i komplikovan, pogotovo posle tragedije koju doživljavaju u Prologu, kome slede Četiri poglavlja i Epilog. Upravo taj prolog, koji predstavlja vanvremensku i vanprostorsku umetničku minijaturu Lars von Trier-a, smatram najvećom vrednošću ovog filma. Svakako, za mnoge će biti šokantna, kao što je uostalom ceo film. Zato me neće iznenaditi činjenica da će mnogi gledaoci odustati od daljeg gledanja već posle pomenute minijature ili neke od kasnijih scena. U ovim činjenicama leži i deo objašnjenja zašto je Antichrist namenjen izuzetno ograničenom krugu gledalaca, u koji svakako ne ubrajam maloletne gledaoce.

Ono što pomalo zameram filmu, jeste njegova paralelna dimenzija zasnovana na simbolici, koja po mom mišljenju dodatno opterećuje samu priču, kao i komunikaciju filma sa gledaocem. Pored mnoštva detalja u ovoj već primarno kompleksnoj, gustoj i višeslojnoj priči, ta simbolika koja treba da otvori pitanja i istovremeno uputi gledaoca na neke odgovore, zapravo dodatno zbunjuje i otežava praćenje i razumevanje ostalih slojeva filma.

Treba odati veliko divljenje i najbolju moguću ocenu za par glumaca koji su zapravo jedini akteri filma, ne računajući nekoliko takoreći statista. Charlotte Gainsbourg je za ulogu u ovom filmu zasluženo dobila Golden Palm na ovogodišnjem Festival de Cannes i prosto je zapanjujuće i skoro neobjašnjivo kako je neko u stanju da oglumi sve ono što je njoj uspelo. Willem Dafoe, koji je pored ostalog već dva puta nominovan za nagradu Oscar, skoro nimalo ne zaostaje za svojom filmskom partnerkom, pošto je ovaj film uspeo zahvaljujući njihovom zajedničkom talentu, požrtvovanju, hrabrosti i snažnoj umetničkoj ekspresiji.

Na skali od jedan do deset, ovom filmu dajem ocenu devet.

                                       Srđan Đerić