KORAK NAPRED DVA KORAKA NAZAD

''Uzimamo već postojeće oblike i okvire funkcionisanja, koje poznajemo i u kojima znamo pravila igre. Biramo sebi poznate načine. Da li time postajemo uniformisani? Na neki način da, ali u toj uniformisanosti pokušavamo da nađemo mogućnost igre, osećaj slobode i kreacije. Da li je to realna sloboda izražavanja, življenja, funkcionisanja?

Kada se jednom oslobodimo tog zadatog okvira i izađemo iz datog oblika življenja, tada ne znamo da stojimo na svojim nogama, ništa nam nije poznato, nije stanje na koje smo navikli. U tim novim okolnostima možemo da stvorimo drugu estetiku (novu formu) drugačiju od svega poznatog.

Da li je takva promena moguća ili smo već toliko ograničeni znanim okvirima da je sve novo tako čudno i nerazumljivo...? Nekoga takva promena odbija, a nekoga privlači, jer je nesvakidašnja i zahteva nov pristup i više hrabrosti.

Da li je moguće da se u svojoj ograničenosti osećamo slobodnije, jer smo zaštićeni i zatvoreni u okviru koji tako dobro poznajemo...? Napraviti korak napred, korak nazad ili u drugi smer? Stvoriti promenu je za nekoga izbor, a za nekoga nužna potreba.''

Ovo su misli Bojane Mišić, mlade i izuzetno talentovane umetnice, koja je ples, koreografiju i pedagogiju diplomirala na Salzburg Experimental Academy Of Dance. Te misli su joj poslužile kao ideja i koncept za plesnu predstavu Korak napred dva koraka nazad, koja je krajem avgusta ove godine premijerno izvedena u Kapelici pri Špitalu u Celju, sa velikim uspehom. Bojana Mišić je takođe koreograf i glavni izvođač u ovoj predstavi, u kojoj pored nje kao izvođači učestvuju Sara Stropnik i Avguštin Penič. Scenografija je delo Janje Valjarević, a autor fenomenalne ambijentalne muzike je Avguštin Penič. O nesvakidašnjoj i upečatljivoj komunikaciji scenografije i plesa, autorica kaže da se ''scenografija postavlja dok traje predstava, nastaje zajedno sa plesom, u istom prostoru i istovremeno. Scenografija kasnije ostaje u prostoru kao dokaz da je realizovana u vremenu realizacije plesa. U plesnom performansu pored igrača nastupa i muzičar, koji uživo prati odnos ove dve žive umetničke forme.''

Ova plesna predstava je zanimljiva i značajna iz više razloga. Pre svega, zato što je preko pokreta kao vizuelnog jezika, ali i strukturne građe, uz pomoć aktivno promenljive scenografije i muzike kao dodatne dimenzije – osnovna ideja dobila višedimenzionalni karakter i prerasla u biće koje se rodilo iz pitanja o kvalitetu ljudskog postojanja i potrebe za promenom. Ovo novo i gotovo opipljivo biće zatim nastavlja da komunicira sa izvođačima predstave i publikom, stvara svoj vlastiti jezik i živi dalje svojim tokom na sceni, ali i izvan nje. Iz onoga šta nam to biće posebnim jezikom pokreta poručuje, kao i iz načina kako nam izražava svoj osećaj utesnjenosti, nemoći, bunta ili oslobađanja – nastaje sasvim nova estetika. Nastaje novi način da se kreativno izrazi proces razumevanja sebe i svog života, potreba ili emocija na višem duhovnom nivou. Prepoznaje se i jedna probuđena, ali zapravo stalno prisutna potreba za sjedinjenjem sa samim sobom. Tu potrebu su u prilici da osete i dožive svi oni koji su u predstavi učestvovali, kako izvođači, tako i  posmatrači. U izvesnom smislu se može reći da su svi oni koji su prisustvovali plesnoj predstavi istovremeno i izvođači i posmatrači.

Mnogi su mišljenja da je ova predstava ustvari plesni performans. To je po mom mišljenju filozofsko pitanje, koje dalje postavlja pitanje definicije plesa kao umetničkog i duhovnog izraza. Ako neko smatra da ples mora sadržati u sebi strožije i jasnije definisane pokrete, sa najvećim naglaskom na telesnom pokretu, prethodno uvežbane sa određenim ciljem i izvedene na tačno određen način, onda za tog nekoga ova predstava možda nije u potpunosti plesna. Ili ako odemo još dalje, da to nije predstava, nego performans.

Koliko god da se u današnje vreme prečesto stavlja težište na telesnom, odnosno fizičkom segmentu kao elementu, pa i cilju plesa, zaboravlja se olako da je ples u osnovi proizvod mentalnih, emotivnih, kreativnih ili čak duhovnih pokreta i procesa u čoveku. Oni dalje imaju svoje određene fizičke zakonitosti i ograničenja, ali nastaju u procesu i nikada nisu unapred sasvim određeni ili opet do kraja definisani. Iz tog razloga, takvu vrstu plesa kao kreativnog izraza, kao što je ples u ovoj predstavi, lično svrstavam u umetnost. Umetnost koju vam iskreno preporučujem da je osetite i doživite, pa možda i sami oživite u sebi.

                          Srdjan Djerić