Struktura Teholoških Revolucija i Poezija

U poslednjih nekoliko godina ozbiljni svestki časopisi posvećeni literaturi i kulturi olako donose zaključke da je poezija "zastarela" da je ona "medij starih vremena" te da je konačno "mrtva". Zaista mnoge nove knjige poezije mogu bez preteranog straha od greške svrstati u šund. Kada tome pridodamo ono što se objavljuje elektronskim putem (web sites i e-books) tada vidimo da je na površinu pesničkog panteona izašao talog, otpad, šljam, malogradjanska prenemaganja, povratak na osrednje autore iz osamnaestog i devetnaestog veka... Rečju, favorizuje se poezija za debile, za priglupe čitaoce, unutar koje je sve "sažvakano" u kojoj nema tajni stvaranja (kreiranja) unetničkog dela, nema nečega drugog osim želje da se što pre zaboravi vreme moderne poezije. Na prvi pogled, neki ugledni kritičari kao da su u pravu; ono što nam se predstavlja kao poezije, nije istinski poezija pa je mrtvorodjenče samo po sebi... Ali to nije razlog za ishitreno donošenje suda kako je post-moderno vreme donelo smrt poeziji.

Nije današnje vreme nije tako posebno kao što mi to počesto mislimo. Nalazimo se u središtu nove tehnološke revolucije, ba kao što je to bilo u prekretnicama minulih vekova. Tehnološke revolucije imaju za cilj da uvuku čoveka u tu revoluciju, pri tome da mu daju pogrešno i veoma ograničeno obrazovanje, bez opšte kulture. Tako dolazimo do masovnog zaglupljivanja čovečanstva. Za to vreme cveta liberalni kapitalizam. Medjutim, naziv "liberalni" deluje sasvim ironično. Naime ta sloboda koju liberalni kapitalizam donosi nije namenjena čoveku, već kapitalu i profitu. Profit postaje vrhovno, globalno božanstvo planete.

Medjutim, ne mislim da je liberalni kapitalizam kriv za sve što nam se dogadja (recesija, odsustvo humanih kriterija i sl.). Slaba levica, marginalizovani filozofi, etičari, logičari, estetičari, kritičari... naprosto nisu našli metod kako da se nametnu globalnom društvu, nisu našli odgovor kako da sa trona vrhovnog boga profita sklone to globalno zlo i na to mesto postave čoveka. Čini se kao da su svi dometi humanizma i renesanse zauvek uništeni, a nama je ostala puka praznina i neznanje.

Medjutim, ova pojava nije nova, ona se pojavljivala tokom osamnaestog i devetnaestog veka, ali i u prvoj polovini dvadesetog veka. Podsetimo se samo na reči genijalnog giganta u pesništvu Aleksandra Bloka, koji je sličnim povodm pisao da ono što hoće da se prestavi kao umetnost nije ništa drugo do "Eloquence". Ono što je tada javno slavljeno kao umetnost zaista može da se podvede pod Blokovu konstataciju "Eloquence". Medjutim, mi danas znamo da su u to vreme poeziju pisali giganti; pisali su je i čitali unutar zatvorenih krugova malog broja ljudi, pesnika, mislilaca. Danas ta poezija predstavlja stubove moderne poezije dvadesetog veka.

Turbuletno i konfuzno vreme, kakvo je vreme tehnoloških revolucija, nije na površino izbacivalo ono što je najvrednije, tek kada cirkus libreralnog kapitalizma legne u privremeni san, čovečanstvo se suočava sa istinskim veličinama, sa stvaraocima koji su zbog svoje pozicije ali i svesti o vremenu bili ukleti, sa stvaraocima koji više nisu medju živima ali su ostavila velika dela iza sebe. Ne verujem da je to neka velika uteha za mrtve umetnike, ali jeste neka vrsta spore pravde.

Danas, kada moge misleće glave smatraju da je poezija "mrtva" verujem da širom naše planete postoje isto tako ukleti pesnici koji stvaraju velika dela za buduće generacije, za civilizaciju koja dolazi... Njihova dela ne štampaju vodeći svetski izadavači, štaviše mnogi od njih ni ne publikuju svoja dela jer ne žele da budu deo te rulje koja zatriva kulturni milje planete. Sasvim sam uveren da će neke buduće generacije biti oduševljene delima autora kojima danas ni ime ne znamo, iako su tu pored nas, stvaraju i žive svoj ukleti život. Da li je to naša, opšte-ljudska krivica? Ne verujem. Naprosto tzv., "liberalni" kapitalizam nema ljudski lik, on proždire ljude, proždire obrazovne sisteme, zamračuje nam vidike i ne dopušta nam da vidimo prave vrednosti. Zašto? Odgovor je jednostavan: šund i kič je najlakše prodati, oni donose profit, brz obrt kapitala, a umetnost se tu nalazi samo kao prepreka na putu, baš kao i čovek. Kada kažem "čovek" onda ne mislim na pukog potrošača (najpoželjniju kategoriju liberalnog kapitalizma), već na čoveka kao misleće i kreativno biće... Po nekad imam utisak da sva dostignuća humanizma i renesanse doživljavaju potpuni krah unutar "post-modernog" zapravo liberalnog, to jest imperijalnog kapitalizma.

Naravno, iz malodušnosti se vraćam ka poeziji, sasvim uveren da medju nama ima onih koji stvaraju za večnost, ima onih koje će čovečanstvo otkrivati sa "čudjenjem" nekoliko desetina godina ili vekova nakon smrti tih autora. Još će pri tome ta dela dobijati na ceni i na posredan način postajati roba - ono protiv čega su suštinski stvarani... No, takvi smo mi ljudi, ljudska bića i verujem da ćemo takvi i ostati u narednih nekoliko milenijuma.

                                       Nikola Kitanović