Položaj umetnosti i umetnika u današnjem društvu i  svetu

Umetnik je u onoj meri umetnik, koliko je u stanju da bude iskren prema samome sebi. U tom svetlu, umetnik koji više i bolje upozna sebe, više će biti u stanju da bude i iskren prema sebi. Umetnik to postiže kroz paralelan rad na sebi i na svojim delima, što je zapravo jedno te isto – to dvoje čini neraskidivu celinu. Umetnička dela, koja nastaju kao posledica takve iskrenosti, su u tom slučaju posledična materijalna ekspresija umetnikovog talenta, umeća i znanja da svoje biće izrazi preko tehnika ili oruđa umetnosti, preko kojih dela dalje komuniciraju sa okolinom (koju u umetnosti najčešće smatramo publikom, ali ta okolina je i sve što postoji). Za to je potreban veliki rad, predanost i upornost, pošto ništa ne dolazi samo po sebi i bez ogromne posvećenosti. U tom smislu možemo slobodno reći da iskren i istinski umetnik neminovno ulazi u sebe, u svoje dubine i prostranstva, baš tamo crpeći inspiraciju i znanje. Jer, odakle drugo bi mogao takvo šta - nego iz sebe? Čak i sve ono što ulazi u njega iz spoljnog vidljivog i nevidljivog sveta, zatim sve što prolazi kroz njega i izlazi putem njegove umetničke ekspresije u krajnji produkt koji zovemo umetničko delo – sve je to on i njegovo delo, bez obzira da li je isključivi tvorac kreacije ili je delom poslužio kao medij kroz koga prolazi nešto mnogo uzvišenije i dublje. I kada kroz svoje delo govori o bilo čemu naizgled izvan sebe, o nečemu što bi trebalo da pripada spoljašnjem svetu, umetnik zapravo svo vreme govori o sebi. Tako postaje jasno da u umetniku sve kreće i završava unutar njega samoga i onda polako postaje jasnije zašto i na koji način umetnost deluje na čoveka. Prvi uticaj je najsnažniji, jer deluje na samog kreatora tokom nastanka vlastitog umetničkog dela, a u drugoj fazi ide dalje i deluje na okolinu u onoj meri u kojoj je umetničko delo iskreno, snažno, duboko i svojim kvalitetom trajno. Ovo je jedno od objašnjenja zašto nam se pojedina umetnička dela čine preterano šokantna ili eksplicitna, pošto na mnoge ljude takvo iznenadno i snažno suočavanje sa pojedinim istinama (ili bar informacijama), deluje tako da izaziva pravu erupciju do tada nepoznatih emocija. Čovek se u tim prilikama opet neminovno suočava sa samim sobom, a ne sa nečim izvan sebe. U tom slučaju umetničko delo postaje medij ili most preko koga dolazimo do sebe i svojih manje poznatih nivoa. Umetnik vodi svoje delo da se rađa, raste i konačno formira, ali istovremeno njegovo delo to isto čini sa njim. Dakle, skup svih umetničkih dela jednog umetnika zapravo predstavlja njegovu mini-biografiju ili bar presek jednog razdoblja njegovog života u kome se on formirao koristeći mogućnost autokreacije ličnosti.

A onda se otvara skoro stereotipno, a istovremeno najzanimljivije pitanje – Zašto vlada mišljenje da su umetnici pomalo ''otkačeni'' ili, pak, da moraju biti otkačeni da bi bili umetnici?

To je već toliko stara pretpostavka da smo već izgubili trag od kada ona zapravo potiče. Ali, možemo je veoma lako posmatrati i rasčlaniti u svetlu današnjeg vremena, uzevši recimo zadnjih nekoliko decenija u obzir. Zašto, dakle, umetnici drugim (''običnim'' ili ''normalnim'') ljudima deluju neshvatljivo, čudno ili odbojno?

Najpre bih krenuo od definicije običnog ili normalnog. Šta to dvoje zapravo znači, koji su kriteriji za ocenu takvog stanja ili ponašanja jednog čoveka? To bi u svetlu spomenutog vremena (mada vuče mnogo dalje i dublje korene), zapravo značilo sledeće – ne razlikovati se previše od svoje okoline, načina razmišljanja i ponašanja. Ovom globalnom, ali smisaono dovoljno preciznom definicijom, lako dolazimo do onoga što se nalazi na njenoj suprotnoj strani ''običnog'' ili ''normalnog'' – do umetnika. Dakle, umetnik je neko ko se svesno i nesvesno ponaša drugačije od većina ljudi oko sebe, razmišlja uglavnom na svoj način i ima neku vlastitu logiku, navike i težnje. Iz toga je jasno da su umetnici izraziti individualci, pa se često ne uklapaju u društveno-socijlani milje uže ili šire okoline. Takođe, taj milje se ne uklapa u njih, pa zbog toga okolina često ima problema sa umetnicima, koji odbijaju da prihvate da budu deo nečega čemu se ne povinuju i što nije deo njih. To skoro po pravilu izaziva strah te okoline, da bi moglo da bude sve više takvih ljudi i da se time naruši određeni poredak i sistem. U individualnom smislu, u tome nema ništa loše i čak je najprirodniji put za čoveka; u smislu bilo kakve organizovane grupacije ljudi, koji imaju za cilj da stvore sistem u kome će sve funkcionisati po unapred zadatim pravilima, to je iskakanje iz mehanizma programirane mašine. Zato se dešava da zbog umetnika takva mašina doživi kraći ili trajniji kvar, ali još češće se dešava da mašina samelje umetnika koji je nemoćno upao u njen mehanizam.

Ono što je jedan od najvećih paradoksa vezanih za umetnost i umetnika današnjice, jesto to što se status, odnosno pojam ''biti umetnik'' povezuje sa tim da li pojedinac obezbeđuje sebi materijalnu egzistenciju baveći se umetnošću. Ili, još dalje, da li se umetnik bavi umetnošću isključivo profesionalno, tako da mu ona zapravo postaje poziv ili radno mesto, pa time i izvor prihoda i definicija položaja u društveno-socijalnom miljeu određene sredine. To dalje znači da takav umetnik mora biti zaposlen u nekoj ustanovi ili preduzeću, ili mu ostaje da od države pridobije status slobodnog umetnika. Slobodni umetnik?!? Već sam taj izraz mi zvuči i deluje potpuno nezgrapno i apsurdno, grubo i neznalački, tehnokratski, potcenjivački i marginalizujuće; takav antagonizam u pojmovanju i imenovanju zapravo dolazi u sukob sam sa sobom i osnovnom premisom šta zapravo znači biti umetnik. Zar umetnik već po samom svom izboru, potrebi, kreativnoj inteligenciji i intuiciji, stvaralačkom nemiru, unutrašnjoj strukturi bića i još mnogo čemu – nije već slobodan, kao čovek i biće, kao kreator vlastitog života i u širem smislu svega što postoji?!? Dakle, većina današnjih država kao društveno-socijalnih, političkih, teritorijalnih i često versko-nacionalnih organizacija, preko svojih institucija pokušava da umetnost definiše kao vrstu posla ili delatnosti koju određeni broj ljudi obavlja. Kada je taj status tako definisan, moguće ga je dalje opredeliti u tabelu različitih profesija, pošto bez toga jednostavno nije jasno šta učiniti sa tim umetnicima. Umetnici kao da su na državnim ili opštim nivoima većine društava postali ''problem koji treba racionalno rešiti'' i negde ih smestiti - u neku ustanovu ili im dati neki rezervat, da eto, i oni nekako probaju da prežive. Kao američki domoroci ili aboridžini posle dolaska evropskih kolonizatora, ili kao neka ugrožena životinjska vrsta, s tim da su zapravo manje zaštićeni i da taj svoj rezervat nikada nisu uistinu ni dobili. Dobili su samo mogućnost da preko prodaje svojih dela, što uspeva mizerno malom broju, ipak prežive i možda uđu u all stars grupu onih koji se bajno obogate. Istina je da danas u muzičkoj i filmskoj umetnosti, koje su kao sveobuhvatni medij najatraktivnije i najdostupnije najširoj populaciji, postoji veći broj onih koji reputacijom i materijalno uživaju velike povlastice. Takođe, jedan deo slikara, književnika i pozorišnih umetnika, takođe uspešno i izdašno živi od svog kreativnog rada. Međutim, na prvom mestu se treba pitati da li je taj mali deo umetničke populacije zapravo i njen istinski predstavnik? Da li su to najtalentovaniji, najpredaniji i najbolji umetnici današnjice, ili su to oni koji su uspeli da nađu recept za dobru samopromociju i istovremeno su pogodni za industriju i šou biznis koji u ogromnoj meri kroje umetničke tokove današnjice?  Ili, kao članovi određenih političkih, verskih i društveno-socijalnih stranaka (organizacija) uzajamno promovišu vlastite aktivnosti i iz njih izvlače različite koristi, koje nemaju mnogo veze sa umetnošću, niti su nastale kao rezultat istinske umetnosti. Svakako, moram da istaknem da je i u tim manjinskim populacijama, uvek zastupljen jedan deo velikih i značajnih umetnika, kao i da unutar sveopšte umetničke populacije jedan značajan broj umetnika zapravo nije rođenih za taj put i da od njihove umetnosti postoji samo velika želja i možda uloženi trud.

Još važnije pitanje je – šta je sa nekim umetnostima ili korenima nekih umetnosti, koje su potpuno zapostavljene i bačene skoro u zaborav i ignoranciju? Tu u prvom redu mislim na književnost i unutar nje posebno na esencijalnu poeziju, koja je izuzetno važna za celokupni ljudski rod i njegov opstanak; pa zatim na slikarstvo, kiparstvo (vajarstvo), u velikoj meri pozorišnu umetnost i na kompozitore klasične muzike, koji danas kao da više nisu potrebni i da su ''izbrisani sa spiska'' ili ''nestali u akciji''. Društvo jednostavno već nekoliko decenija ne zna šta bi sa ljudima koji se bave ovim umetnostima, pa je bilo najlakše da ih polako marginalizuje, ignoriše i baci u zaborav. Jasno je da ovi umetnici ili njihova dela ne mogu postati izvozni artikl kao nafta ili zlato, pa društvo i države preko njih ne mogu ni ostvariti veliki legalizovani biznis (kao recimo sa oružjem i farmaceutskim proizvodima) – ali, činjenica je da neke zemlje koje posećuje najviše turista i kojima je turizam važan državno-nacionalni ekonomski adut, taj status u ogromnoj meri ostvaruju zahvaljujući bogatoj istoriji i umetnosti. Tu pre svega mislim na Francusku, Italiju i Španiju, koje su uvek, pa i danas, umetnosti poklanjale ogromnu pažnju. U tim slučajevima se radi o dubokoj svesti da umetnost jeste nastala kao izraz, rezultat i produkt lepote, u istoj meri koliko učestvuje u njenoj građi i koliko sama gradi lepotu.

Bez umetnosti nema lepote i lepote nema bez umetnosti. Tako je oduvek bilo za čoveka i ljudski rod jednostavno zavisi i istovremeno egzistira na toj pretpostavci. Ako odemo još dalje, bez umetnosti i lepote koji očigledno čine neraskidivo jedinstvo, nema ni mudrosti i intuicije. Preko umetnosti su ljudi vekovima sticali mudrost, saznanja i razvijali inuiciju o sebi i životu – isto koliko ih je sve to vodilo prema umetnosti i pomagalo im da otkriju, dožive i spoznaju, čak i racionalno, sve mogućnosti i darove umetnosti. Tako je umetnost dobila i svoju prirodnu i neraskidivu vezu sa naukom i filozofijom, sa kojima gradi tri opštepoznate delatnosti ljudskog duha. Znamo da je danas nauka cenjena i priznata na svetskom nivou, pa je dobila prevlast nad umetnošću i filozofijom. S jedne strane, vreme i epoha u kojima živimo, donosi takvu potrebu, pošto su ljudi sve udaljeniji od svoje suštine i od duha, a više su orijentisani prema materijalnom svetu. Međutim, nauka nije samo materijalna, nego je i duhovna – isto koliko i umetnost i filozofija nisu samo duhovni, nego i materijalni. Uvek jedno zavisi od druga dva i nalazi se u drugo dvoje – to je prirodni zakon i zakon postojanja. Zato je potrebno povezati ih i stvoriti uslove gde će svo troje imati svoje prirodno i značajno mesto, gde se neće saplitati jedni od druge i biti u antagonizmu, nego u celini. Zato je zadatak umetnika, ali i svih ljudi koji su istinski altruisti i veruju u svetlu budućnost čoveka kao jedinke i vrste, da rade na tome da umetnost dobije svetlo mesto koje joj pripada u čoveku, društvu, pa i kosmosu. Još jednom za kraj – bez umetnosti nema ni nas, nema čoveka i nema svetle budućnosti ljudskog roda.

                              Srđan Đerić