Čitalac Đerićeve knjige najpre treba da se naoruža strpljenjem, jer je pred nama jedno po svemu neobično i izuzetno vredno delo. Ukoliko neko ovlaš pročita nekoliko naslova i nekoliko stihova, bojim se da će učiniti veliku grešku i da će to biti nepravda koliko prema knjizi toliko i prema onome koji na takav način knjizi prilazi, jer će promašiti jednu nadasve odličnu knjigu poezije. Zaista, treba se pripremiti na čitanje štiva koje nas svojom strukturom uvodi u jedno stanje transcendiranja sadašnjeg realnog sveta i uvodi nas u stanje više svesti, svesti poezije, koja gotovo sistematski pokazuje kako je naš čvrsti svet, satkan od materijalnih stvari i često plitke duše, sasvim propadljiv, odviše mek i da se na njega ne možemo oslanjati. Zbog toga je od suštinske važnosti da čitanju Harmonije Izumrlih Boja pridjete kao duboko samorazvojnom činu, činu koji je od bitne važnosti za vas (čitaoca) kao duhovno biće. U stanju duha stvari su nemerljive, sve što mislite da je čvrsto samo je iluzija i ništa više od toga; u tome stanju nema oslonca, nema drugog oslonca osim vašeg vlastitog duha. Drugim rečima kazano, čitanjem ove knjige vi isčitavate vlastiti duh. U tome kontekstu, ali sasvim uslovno, Harmonija Izumrlih Boja jeste zbirka duhovne poezije. Ovde duhovnost nije teocentrična, već se duboko naslanja na unutrašnji svet čoveka i zbog toga je suštinski antropocentrična. Možemo da kažemo da za ovu knjigu važi pravilo: onaj koji čita jeste predmet poezije koju čita. Da bismo to ilustrovali, podjimo od samog naslova knjige (koji je ujedno naslov jedne od pesama u knjizi); vidimo da tu dve relativno stabilne reči okružuju jednu meku gotovo nelogičnu reč. Ovde je naravno reč o pesničkoj slici, ili tačnije o metafori, mada sasvim uslovno možemo da govorimo i o litoti onako kako ju je tumačio Hugo Fridrih. Svejedno, reči  harmonija i boja čine taj čvršći okvir slike, a reč izumrlih predstavlja njen transcedentni deo. Da bismo došli do semantičkog plana ove slike, nužno je da naša vlastita svest transcendira. Štaviše, to transcendiranje uključuje i naša čula, jer reč harmonija se vezuje za čulo sluha, a boja za čulo vida. Ovde sada imamo pojavu paradoksa kao dodatne figure, dodatne litote, jer transcendiranje po definiciji isključuje čula. Vidimo kako pesnička slika, stvorena od svega tri reči otvara čitav niz pitanja, čitav niz nedoumica u tumačenju i shvatanju knjige koja je pred nama. Namerno koristim naslov knjige za ilustraciju pesničke slike Srđana Đerića, jer knjiga upravo obiluje takvim slikama i svoju sasvim neobičnu poetiku gradi na njima. Ulazimo u još jedno otvoreno polje Đerićeve poezije, a još uvek tumačimo naslov knjige. Naime, semantički plan, budući da je transcedentne prirode, više ne zavisi od pesnika ili pesme ili pesničke slike, već od čitaoca; u onoj meri u kojoj transcendira vaša svest u poimanju ovakve slike, u toj meri dosežete, ali sada sasvim svoj-vaš lični, značenjski sloj ove poezije ili konkretne pesničke slike. U tome kontekstu, ova knjiga sasvim različito komunicira sa različitim čitaocima, ili još dublje, ova knjiga različito komunicira sa vama, a to zavisi od stanja vaše svesti. Ako imamo u vidu da je većina pesama u knjizi ispisana u kraćoj formi i najčešće u obliku parabole satkane od pesničkih slika o kojima sam upravo pisao, tada se značenjski sloj multiplikuje. Jedini način da dodjemo do zajedničkog polja tih značenja krije se u potpunom predavanju pesmi i sa njom dubokim uranjanjem u svoju vlastitu suštinu – transcendiranje.

     Srđan Đerić ima veoma redak talenat da tradiciju i saznanja mističnog hermetizma pretoči u stihove i vlastitu poetiku. Negde je to vidljivo sasvim eksplicitno, a po negde je to sakriveno u pesničkoj slici. Veoma mali broj pesnika se ogledao sa tako zahtevnom materijom i bez obzira na njihovu veličinu Đerić se nije ugledao niti sledio nekog od njih. A ta njegova dohovno poetska sabraća, koja su se ogledala sa mističnim hermetizmom Zapada, pojavljuju se najpre kroz veliko ime francuske i svetske lirike, kroz Viktora Igoa. To je prilično jasno vidljivo u njegovoj dužoj pesmi Zli Dusi, kao i u dvotomnoj knjizi Glasovi. Zatim, to je vidljivo u poeziji Stefana Malarmea, kao i grupe pesnika koji su se okupljali oko njega. Potom, u poeziji Pola Valerija ima značajnog prisustva Zapadnog mističnog hermetizma. Naravno, ova prisutnost je možda najuočljivija kod nobelovca Jejtsa. Za razliku od njih, koji su uglavnom bili fascinirani mističnim hermetizmom i mogućnostima koje takav izbor simbolike otvara u stihu, Đerić koristi mistični hermetizam kao građu za pesničku sliku. Drugim rečima kazano, Đerić ne koristi mistični hermetizam za metriku i sintaksu, već to krajnje produktivno koristi na nivou sintagme, koja pluta izmedju čitaoca i onostranog, nudeći se kao neka vrsta mentalnog vozila koje bi moglo spremnog čitaoca da uvede u drugačije stanje svesti (drugu realnost ili druge realnosti). Po toj osobini Đerić nije samo jedinstven pesnik u Srpskom jeziku i kulturi, već je jedinstven pesnik po univerzalnim principima. Po toj osobini, njegova poezija nije samo postmoderna, nije samo aktuelna, već je satkana po univerzalnim principima poezije, kakvu može da stvori samo izuzetno veliki talenat i žestoka inspiracija.

     Svaka Đerićeva pesma ispevana je kao mali dragulj-mehanizam iz sna, koji pred nama stvara čudesne slike, oblike, vizije, nešto što nam je iznutra poznato ali nam nije dato da o tome umemo da govorimo. To i jeste poezija u pravom smislu te reči. Naravno, uporni tragač za postmodernim izrazom lako će uspeti da ga pronadje ukoliko te ćudesne naprave rastavi na sastavne delove. Reaktualizacija gotike, zatim prelamanje različitih modernih stilova, ali i različitih stilskih epoha unutar pesme, a osobito unutar knjige kao celine, potom, jasna fraktalizacija modernih struktura, daje jednu sasvim neobičnu potmodernu strukturu, koja funkcioniše sada na sasvim drugačijim osnovama. Odsustvo dizajniranja teksta, koje je tako svojstveno postmodernom tekstu, pa tako i poeziji, ja shvatam kao jasnu usredsređenost pesnika na suštinu svoga pevanja, jer dizajniranje teksta u Đerićevoj poeziji stvaralo bi samo nepotreban dekor, nepotrebnu jezičku masu, koja bi tada bila nedopustiv balast poetici ove knjige. Ja sasvim iskreno pozdravljam činjenicu da je pesnik odoleo pritiscima postmoderne poezije koja zaista preteruje u onome što bismo mogli da nazovemo: dizajniranje teksta. Đerić je esencijalni pesnik i njemu takvi dekori nisu potrebni, njemu nije potrebno da se dokazuje u zanatu, jer njemu je vitalno važno da se kroz njegove stihove ispeva suština, te zbog toga on radije koristi najsuverenije pesničko sredstvo, a to je pesnička slika.

     Konačno, kada govorimo o takozvanim opštim mestima u poeziji Srđana Đerića, a takvih mesta u njegovoj poeziji ima, tada je veoma važno da shvatimo njegov način prilaska tim mestima. Naime, kod Đerića opšta mesta nemaju svoj užljebljen prostor i nisu više opšta datost, to više nisu izvori iz kojih se napaja stih, uslovno rečeno opšta mesta više nisu bezbedna, nisu trajno zaokružena mesta, njihov prostor nije nedodirljiv, štaviše njihov prostor nije nepromenjiv. Kod ovog pesnika opšta mesta se pretaču u njegovu pesničku sliku, o kojoj sam već pisao, i na taj način ona takodje postaju sintagme ili mentalna vozila koja čitaoca vode onoliko duboko i visoko koliko to čitaoc može da primi ili pojmi. U tome kontekstu govoreći, u poeziji Srđana Đerića opšta mesta takodje transcendiraju. Na taj način neke univerzalne istine se putevima poezije pretaču u lična iskustva čitalaca. To dodatno govori o složenosti, specifičnosti i jedinstvenosti komunikacije koju poseduje jedna gotovo hermetistička poezija koju piše Đerić. Držim da bi u ovom trenutku detaljniji tumač ove knjige trebao da potraži neka mesta u njoj kroz Lotmanovo vidjenje jezika umetničkog dela. Semiotički strukturalizam u ovoj knjizi ima obilje kreativnog materijala za tumačenje, bez obzira što mislim da semiotički strukturalizam nije odredjujući po poeziju Srđana Đerića.

     Na kraju, ponovo želim da se obratim čitaocu. Pred vama je knjiga ozbiljnog, zrelog pesnika, ispisana je snagom jedinstvenog talenta i žestoke inspiracije. Čitanje Harmonije Izumrlih Boja predstavlja svečanost za svakoga od nas, a to je istovremeno i sasvim lični samospoznajni čin. Ovo nije knjiga koja se čita u jednom dahu i jednom danu, već je to knjiga koja će trajno ostati sa vama u vama u onoj meri u kojoj vi sami sebi pripadate. Zbog toga je potrebno da u njeno prvo čitanje uđete naoružani velikim strpljenjem; ukoliko uspete u tome, otkrićete jednu sasvim novu knjigu pesama i jednog sasvim novog i drugačijeg pesnika.

                            Nikola Kitanović