Selimir Radulović Kao Mirni i Svetli Vesnik; Prometej, Novi Sad 2008. - poezija

Ima zaista mnogo razloga da se surferu preporuči čitanje ove knjige, a internet tekst teži ka tome da bude što kraći, informativniji i zanimljiviji.

Retko kada imamo priliku da se suočimo sa knjigom u kojoj se tako vidljivo i produktivno smenjuju dva doba, dve epohe: moderna i postmoderna. Ja naravno želim više da vam skrenem pažnju na postmoderno pevanje Selimira Radulovića, jer on svoj izuzetno zreo i samosvesan put gradi baš u okvirima postmodernog izraza.

Ako za svoja mladalačka pevanja Radulović iskreno priziva Rilkea, Helderlina i Trakla kao nemačku braću, u njegovom zrelijem pevanju duh pesnika se susreće sa daleko raznorodnijem izborom. Kada upotrebljavam reč izbor, tada ne mislim da Radulović svesno oponaša ili sledi nekog pesnika. Na protiv, Radulović je dosledan unutrašnjem sebi i to u onoj meri u kojoj pesnik može da bude. Pesničkom duhu njegove najnovije poezije sabraća su duhovi nekih velikih pesnika poput Tagore, Klodela, Persa i Igoa.

Pesnik bez ostatka uranja u dubinu hrišćanske svesti, u onu suštinu koja se istinski oslanja na Hrista, u svest koja ne kalkuliše sa ličnom koristi, ili sa bilo čime profaim, već se uzdiže himničkim duhom posvećenja i duboke vere. Takvu vrstu posvećenosti, ali u drugom religijskom kodu i različitoj epohi, nosila je i još uvek nosi sa sobom poezija koju je pisao jedan Indus, Tagora (Rambindra Nath Thakur). Doduše, mogao bih da kažem da je i Pol Klodel (Paul Claudel), francuski pesnik, takodje uranjao u svet hrišćanske misli, ali je to činio daleko  sputanije i bez većih estetskih uzleta (bar kada govorimo o religioznoj poeziji Pola Klodela).

Po načinu kako je uvezao svoje ranije i novije stihove u novu organsku celinu, duh Radolovićeve poezije blizak je dakako duhu Morekaza Persovih (Saint-John Perse).

Ima nečega što je lakše naslutiti negoli objasniti, kada je reč o poeziji Selimira Radulovića. Naime, njegova pesma je dopevana do tih granica, da je te granice čine na neki način autonomnim bićem po sebi, i to bićem koje želi da kazuje; njegova poezija ne želi da ostane nema u nama, već želi da nas natera da je glasno kažemo (recitujemo, šapućemo...). Takvu potrebu pesme da bude kazana (ovde ne mislim na estradnu poeziju) nalazim još jedino u duhu poezije Viktora Igoa (Victor Hugo). To je ontološka potreba, koja traži od vas da kažete istinu, a kada to kazujete onda kazujete i sebi i drugima. Drugim rečima kazano, ova poezija je po sebi dobra vest.

U kratkom tekstu, teško je izneti sve razloge koje je knjiga proizvela u kritičaru i podstakla ga da napiše nekoliko redaka o tome. Svejedno, zadovoljstvo mi je i privilegija da vam preporučim ovu knjigu Selimira Radulovića. Uveren sam da ćete u njoj naći mnoge odgovore na vaša unutrašanja pitanja, ili će ta knjiga otvoriti neka posve nova pitanja unutar vas samih.

                            Nikola Kitanović