САМО ЈЕДНА ТАЧКА – ТО ЈЕ МИЛЕНА

Радован Влаховић: Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2009.

Опсервације света и његових видљивих и невидљивих обриса могу бити реалне и иреалне. Оне се дијаметрално разликују али се у бити доживљаја у појавности, састају у тачки оностраног или овостраног доживљаја света и његових датости. Песничке визије и илузије, те клацкавице сна и јаве, тај лом унутрашњих преживљавања сав је у немиру „бити или не бити“. Само искрени и непатворени ствараоци успевају да помире „сан земаљски и јаву имагинације“ и, да тако, остваре наум визије лепоте. А лепота је „категорија естетског савршенства“, о којој су у бити истине обитавали Платон и Аристотел, Данте и Микеланђело, па песници Шекспир и Маларме, и наши Лаза Костић, о дивотни Дис, Крклец и многи други.

Песничка и уметничка опсесија Радована Влаховића, поете, прозног писца и културног емисара равничарског Баната, занета је у његовој поеми, или још тачније, лирско-прозном и екстатичном трактату – Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски, љубављу и очараношћу сликарком пожаревачког поднебља Миленом Барили. У бити песникове визије, тог дозива и њене грациозне стваралачке индивидуалности, песник је уткао целога себе: емоције, сећање, егзалтацију, сан и јаву, обожену љубав, истинску занетост и све друго, што води ка обичном и људском али и ванземаљском осећању „лепоте заноса и умилности визије“/Сартр/.

Влаховићева ода посвећена сликарки Барили, слична је оној коју је Лаза Костић упутио, без „страха да ће бити схваћен као сулуд“ обожаваној лепоти, љубави бестелесној, божанској, али вечној, у антологојској песми Санта Марија дела салуте. Та занетост песника као „анђела живота и неба“, посвећена је овде као успомене или сећање. Темпорална одредница није ни данас ни сутра ни јуче – већ једино ВЕЧНОСТ. То је песникова обујмљеност сликарском и песничком визијом „да се нешто лепо и далеко а вечно у човеку“ – вечно и „жели и воли“. Влаховић је у четири цикличне целине са уметцима песничких кантилена, исписао сву љубав и оданост Милени Барили. Сликао ју је као земаљско али и ванземаљско биће. Био је са њом и у сну и на јави; дозивао је кроз успомену али и сталну визију садашњости. Сликарка за песника је „немир кад будан сања“; она је „љубав која се мора признати“; она је „сестра по блискости“; она је „преображење и у сну и на јави“, дан у коме месец сија и ноћ у којој „сунце зрачи“. Милена, то је „душа међу гудурама фрушкогорским“.

Ова модерна пасторала, сва од сна и јаве прошлог и будућег, разлива се у круговима: Кажем постојала си, А онда сећам се, Лето је и Поновни сусрет, који се допуњују сликом која је страсна и јасна визија заљубљене душе и духа. Она зрачи алхемијском везом између уметности и живота, човека и жене, уметника и ствараоца /заљубљених/- и, опет, занетог барда у моћ и немоћ дозива који је ехо чујног и нечујног. Сав тај песнички егзалтирани занос, који се утискује у поеми у секвенцама лирсих пасажа и епизода, пун је срчаности и непосредне оданости. Песник који осећа живот као део уметничке инспирације, зна да су „његови дозиви лепоте у снази креације једне изузетне личности“ узалудни, па ипак не спутавају га да се тоцилја у авантуру заљубљене оданости животу и уметности. У инкарнацији тог заноса, он пева као „заточеник у замку вредне и чаробне грађевине“. Његова Милена, оличење „вечне сонате склада и доживљаја живота“ јесте „оних што су чежња песника и робиње стихова: Емине, Сабињанки, Саре и Еве, Аријадне и Ђоконде“ (М. Миленковић) али и више од њих. То је занос који је у „вечној окренутости идеалним и замишљеним лепотама у љубави“ исказао један Костић и један Дис, коме се, увек чинило, да његова љубав „сања изван сваког зла“.

У Влаховићевој причи као у стиху, наративном као у песми, која тежи детаљу и фактографији, делују импресивно песме Еј Милена, Лето је, А пред кишу, А онда, сећам се и другим, има предивних асоцијација на протекло и сада текло време, на мит прошлости, на љубав која је „стуб и со живота“, на традицију и футуралност – и, опет, на „њега самог, који је заточен у лик који је његов идеал живота и постојања“. Та матрица сећање, тај неумрли мит заноса, та магма духовности и душевности – доказ је песникове религијске споне са животом и човеком, па дакако, и животом и уметношћу. Влаховић је видљиво у свом стиху патетичан али не и сладуњав. Патетика је израз егзалтираности лепотом и вредношћу која се трајно цени. Она је оданост према „једној Милени“, која му је пут водиље ка апсолуту. Рекли бисмо: да је метафизичка смеса песникове оданости уметности метафизичко упориште да се овако предано пева и мисли. Без те димензије, Влаховићева п о е м а  о  М и л е н и  не би имала овако страсни и трајни учинак импресије онога који перцептивно доживљује ову књигу.

Не тежећи класичној метричкој форми поетског говора, Влаховић своју лирску кантилену исписује стихом који не трпи риму и ритам. Тиме је постигнута експресивност „целе авантуре заљубљеног ствараоца према заљубљеном уметнику“. Из „реда у ред“, из низа мисаоних дозивања животне грађе, рађа се слика песникове саживности са собом, сликарком и спона са читаоцем. То поеми Радована Влаховића даје пуноћу стваралачке оригиналности, и тако његов ВЕЧЕРЊИ АКТ остаје да траје као музичка и визуелна представа јединственог уметника који се спојио са уметношћу и постао сама она.

Воја МАРЈАНОВИЋ