Reč o knjizi ''Oglas za dušu'', autora Pauna Petronijevića. Izdavač: Kniževno društvo Razvigor, Požega, 2010.

KRUG SVETLOSTI KOLOVRATA ZVEZDA

Paun Petronijević, pisao je poeziju i prozu, i bavio se novinarstvom. Za života, objavio je jednu zbirku pesama. Posthumno, objavljeno mu je nekoliko zbirki pesama, a zastupljen je i u zbornicima i antologijama. Dobitnik je ''Zmajeve nagrade'' za poeziju, 1954. i 1956. godine. Prevođem je na italijanski, španski, ruski i francuski jezik.

U procepu kontradiktornosti, između života i smrti, skučenom, bolno tesnom, nastao je jedan misaoni svet, duboko lični i opšteljudski istovremeno. Nastala je poezija Pauna Petronijevića(1936-1962). Paunov misaoni svet, izgradio je čitav sistem pogleda na životne neminovnosti, duboko, po malo utopistički verujući da se svako zlo može preobratiti u dobro, upornim radom na ličnom, duhovnom usavršavanju. Zato pesnik, u zbirci ''Oglas za dušu'', moli prostor za sebe. On zna, da taj prostor nije tako lako steći i zaslužiti. ''Izdajem oglas: malo prostora za moju dušu.''

Paunova životna tragika doprinela je tome da njegovo književno stvaralaštvo nije ni malo lako i zabavno. Ono otkriva naličje jedne životne istine: ma koliko se trudili da stvari posmatramo krajnje optimistično, život nije lak i njime često ne možemo vladati. Ali, životne istine koje je spoznao, on nam otkriva neposredno, dozirano vedro, lucidno. Zato, čitati njegove stihove nije zamorno.

Reljefnošću i srdačnošću pesničkih deskripcija, ne sputavajući svoje lirske naboje, stihovi bude čulnosti čitaoca na jedan jako interesantan i originalan način. Ne gušeći svoje nabujale emocije, moglo bi se reći da pesnik veoma lako i umereno optimistično, izražava idealizam svog filozofskog pogleda na svet.

Paun je bio čovek istančane duše i osetljivog ukusa. To se jasno očituje iz njegovih jezički vrlo bogatih, transcendentalno koncipiranih stihova, kroz koje ističe značaj opšteljudskih vrednosti.

U njegovoj duši istovremeno živeli su i umirali snovi, htenja i ideali. U neskladu njegovog smelog, ponosnog duha i banalne svakodnevice, nastajala su drhtava raspoloženja, ali i prkos na ličnu usamljenost.

Svestan svoga gašenja, alegorično slika bol, nežno i mirno, prisećajući se trenutaka pune životne sreće. U njegovoj poeziji, a naročito u zbirci ''Oglas za dušu'', ima trenutaka pune mladalačke strasti i iskrenog uzbuđenja: ''Život ječi!''

On je pesnik rođen u bolu i živi u bolu, ali rodio se za sreću i živi za sreću: ''A hteo bih radosti da se napijem''. Ta podmukla boljka, vrela i duga, činila mu je glavno društvo, najveću patnju, gubitak, po neki strah, ali i nadahnuće. Nije bolest inspiracija,  taj strašni tuberkulozni bacil. Već tuga, patnja i saznanja koja je proizvela ta šupljina u mladim plućima.

Zato on šalje jednu prozaičnu poruku, ko život hoće, taj ne grca. Čak i kada je u bolesnoj vatri tela. Kao u pesmi KAD UTRNU GRUDI, poruka je jasna: treba disati, treba sanjati, i voleti.

U pesmi OPTIMISTA, on ne želi zamišljati cveće, on želi stvarno da ga omiriše, i smatra da je to zaslužio svojim osnovnim ljudskim pravom, pravom na život. To je još jedna od pesama iz zbirke, koja očituje pesnikova razmatranja o večnim upitanostima životnim. I onda iole pažljivom čitaocu postaje jasno šta Paun radi: odvaja bitno od ništavila, večno od propadljivog,

Slike prirode u zbirci, izvrsne u svojoj pesničkoj snazi, pokazuju se kao personifikacija pesnikovih unutarnjih preživljavanja. Zato su te slike tako impresivne u svojoj snazi, jer se direktno odnose na čovekova raspoloženja. ''Osećam da se otkidam peteljkom od grane i da žutim.'' Izolovan, a tako uznesen nad svakidašnjicom, Paun je nadahnuto simbolizuje u svojim stihovima. Zato su pojedine pesme ispevane tonom bajke. Pored očite zrelosti, oseća se nevino čisto dečije poimanje prirode, sveta, ljubavi. Plavetnost u halucinantnim stanjima, iza razuma, metafizički.

Ponekad se čini da je stihove pisao impulsivno, bilo da se radi o ljubavnoj, misaonoj poeziji, ili elegiji, ponekad nakon dugih, bolnih promišljanja. Pesnici su uvek po malo mazohisti. Nesreća je neiscrpno iskustvo, i on kao da poručuje: samo nesrećan čovek može pisati poeziju. Ni Paun se tu mnogo ne razlikuje od Majakovskog, Jesenjina, V. Ilić, Branka Radičevića...  Ima tu nekog užuvanja u sopstvenoj nesreći.  Dok duša postaje mera za savest. Ako je zagonetka samim postavljanjem već rešena, onda nema intrige.

Poezija Pauna P. pokazuje odjeke unatarnjih nemira, savladanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti. Čak se oseća i gordi, protestni individualizam. Ipak, očigledna je rezignacija, gutanje boli, koja povređuje večno nezaraslu ranu srca. Mir njegove poezije, optimizam i vedrina, vara često spoljašnji, poetski efekat. Tragao je za čvrstinom u sebi, koristeći poeziju kao pribežište u svojoj izolaciji bolničkih dana, žudeći da živi po svojoj volji i u lepotama prirode. Žudnja za prirodom i spoljnim svetom, vidi se u pesmama u kojima opisuje doživljaje bolesnika na ulici.

Jedino je izvesno, ono što zna, je da će pisati i da će umreti. Ipak, iz njegovog pisanja ne oseća se ton banalnog cmizdreža. Njegov je sentimentalizam iskren, surov i realan, ali iskren. Život je pun zala i problema, i on se ne ustručava o tome da govori. Ni u njegovoj ljubavnoj poeziji nema praznoslovlja jadikovki, prenemaganja, uzdaha patetičnih i besciljnih snevanja. ''Budimo jedan osmeh, jedan plač i jedna java.'' ''Odavde ne mora da bude sreća, odavde može i da boli.''

U magnovenju je često zaboravljao da je mlad, pisao je pesme o snovima i žudeo za dalekim, lepim predelima u kojima je sve igra i san, sve jutro i sjaj, i sve njegovo. I gde ništa ne boli... ''Otvori prozore na početku sveta''

Paun Petronijević uživa i inspiriše se dvosmislenostima života. Eros i Tanatos se prožimaju, sukobljavaju, mrze se uzajamno, nekako  licemerno, kao dubler i glavni glumac istog komada, a opet ne bi jedan bez drugog opstajali. Jedna iluzorna, ali prihvaćena razmena. Zato se on bavi promatranjem pojavnog sveta sa nekoliko strana, kao da mu nije bilo zanimljivo da iskaže jedan koegzistentan poetski glas, pa je mnoge ljudske iluzije hteo da saseče u korenu. Na mahove i drastično, sigurna je jedino smrt, sve ostalo je provizorno!

Paunov bezglasni vrisak zvoni u čulima: ‘’O, tuga mi je uzglavlje bila na postelji noći blede!’' , time je obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Tako jedan od mnogih mladih pesnika čija poezija diše tragičnom sudbinom,  provlači ideju o čovekom sptiritualnom usavršavanju, koje ne mora biti opterećeno materijalnim. Za njega pesma može opstati samo kao izraz patetike uma, a ne srca.

Simbol divne ptice raskošnog perja u njegovom imenu, kao da je dao boju i raznolikost njegovom književnom stvaralaštvu, u kome se ptica često provlači kao motiv’’Sa odbeglom pticom otišlo je mnogo zapisanih bolova.’’

Reči mu se na mah čine duge kao godine, kada se priseća detinjstva, porodice, korena, zavičaja i rane mladosti. I žarko želi da nađe spas u veri. Zato ako ikada ozdravi darovaće svom doktoru najlepšu pesmu. Ako ikada napiše najlepšu pesmu. Jer nikada nije najlepše i dovoljno. Dok ne ozdravi, tražiće utehu u lirizaciji, znajući da su sve te reči sitne. Trina i prah…I nije ozdravio, ali je darovao prekrasnu poeziju.

                            Dragana Džajević