Michel Vermeulen

Michel Vermeulen je moj omiljeni umetnik sa neta i ja sam iskreno zadivljen njegovim uljima na platnu. Već duži niz godina pratim njegov rad i pisao sam o njemu različitim povodima. Kada je pobedio njegov logo za olimpijadu u Atini, radovao sam se tome krajnje iskreno. On danas jeste slavan, jeste priznat i veliki slikar. Moje lično zadovoljstvo u tome je dodatno, jer sam skrenuo pažnju na njegov rad, pre njegove svetske globalne slave.

Njegova dela odišu toplinom, muzikom, krajnje specifičnim odnosom spram boja i formi. Njegove boje su gotovo u blokovima, ali tople, sa jasnom ekspresijom i neverovatnom energijom koju nose u sebi. Njegove forme su definisane na prvi pogled, medjutim u njima ima blagog "začina" kubizma. Zahvaljujući tome, njegovi muzički instrumenti, koje inače najradje slika, deluju prilično raspevano, muzikalno... Po svojoj ekspresiji, kao ekvivalent u muzici, njegovi slikarski radovi često podsećaju na odu.

Ta radost života, opčinjenost muzikom, lepotom, jeste lako uočljiva na delima ovog briljantnog umetnika. To jeste kvalitet po sebi, to takodje jeste ovaploćenje vrhovnog principa ruskih formalista u traganju za začudnim elementima života. Njegovo delo jeste ta začudnost i zaumnost i naravno još mnogo više od toga.

Na drugoj strani, treba imati na umu da Vermeulen nije zatvoren, nije hermetično prikovan za svoj unutrašnji pogled, kojeg ispunjavaju začudnost i zaumnost. Naime, koliko god obradovan životom, ovaj slikar ima duboku svest o mythos-u, o duši tragedije ljudskog postojanja na zemlji. To osećanje za tragediju i za post-moderni patos, slikar veoma vešto sakriva za odabranog posetioca koji će da bude dovoljno strpljiv da uvidi šta se izmedju različitih slojeva slike skriva. Naime, tek nakon nekoliko poseta njegovoj izložbi na netu, uspećete da primetite izvesnu nazubljenost i oštrinu nekih formi, a ta nazubljenost nije proizvod onog začina kubizma o kojem sam pisao, već je odsjaj post-modernog vremena koje nosi nove-globalne opasnosti pre svega po ljudsku dušu. Rekao bih, čak, da duša jeste glavna preokupacija slikara; duša njegove slike je otvorena, gotovo materijalna, ali bezgranično iskrena. Koliko ćete uspeti da primite u sebe od njegovih slika to ne zavisi mnogo od njegovih slika, već od vas i vaše otvorenosti - od vaše duše.

                            Nikola Kitanović