Julie Bell

Mnogim kritičarima se čini da Julie Bell stvara svoja dela u senci svog životnog saputnika Borisa Valeja. Ukoliko popularnost uzmemo kao kriterij, onda zaista je Valejo mnogo popularniji od Dzuli Bel (Julie Bell). Medjutim, kada se bavimo strukturom stvaralaštva Dzuli Bel, tada vidimo da se njezina dela bitno razlikuju od dela Borisa Valeja. Naime, dok Valejo pokušava da nas impresionira odličnom tehnikom i balkanskom mitologijom, dotle Dzuli Bel stvara dela koja su daleko više urbanija, savremenija, a umesto impresije njena dela nude snažne ekspresije.

Naravno ova umetnica se dotiče tema koje obradjuje i Valejo, a to je pre svega eros. Njezin odnos spram erosa je daleko kompleksniji, daleko izazovniji i nije toliko direktan kao što je to kod Valeja. No, to svakako ne znači da je njena predstava erosa slabija. Na protiv, njena predstava erosa je takva da postavlja pitanja unutar samog posmatrača umetničkog dela ("konzumenta"). Naprosto konzument treba da pronadje odgovore u sebi. To je jasno vidljivo u slici u kojoj ona odslikava bejzbol igrača; treba obratiti pažnju sa kakvom energijom igrač drži palicu u rukama, zatim, odake palica potiče i, najzad, gde palica skončava. Čitava mala priča može da se ispriča iz samo jedne njezine slike.

Sa velikom pažnjom ova umetnica se suočava sa posve urbanim likovima mladih ljudi, intelektualaca, sportista i tako redom. One ne suprotstavlja mit spram stvarnosti. Ona, na protiv, vidi mit unutar stvarnosti oko nje i to jeste veliki kvalitet njezinih dela. Dzuli Bel se ne trudi da se dopadne konzumentima njezinih dela, ali se iskreno trudi da u svakom svome delu da maksimum od sebe da to učini najbolje što može i zbog toga ona zaslužuje sve naše aplauze i poštovanje.

                            Nikola Kitanović