Srđan Đerić: O Poeziji Svetislava Savića

     Svetislav Savić je retka pesnička pojava i svojevrstan fenomen koji već deceniju i po krajnje posvećeno gaji uspešnu poetsku tradiciju koju je sebi zadao još prvom zbirkom poezije Sanjarenje, fascinantnim kreativnim umetničkim dometom, pogotovo kada imamo u vidu da je u vreme njenog objavljivanja imao samo dvadeset i dve godine. Od Sanjarenja, preko Jedanaest dana ćutanja pa sve do zbirke Kroz pusto granje nebo, Savić je ostao veran isključivo svom pesničkom izrazu, uprkos svim pritiscima ispraznih i banalizirajućih estradno-komercijalnih trendova koji preovladavaju u globalnim okvirima svetske književnosti, a naročito u svetu poezije. Iščitavajući pomenute zbirke pesama, svakom boljem poznavaocu pisane reči brzo postane jasno da je reč o retkom talentu, trajnoj inspiraciji i vanserijskoj potrebi da se unutrašnji svet iskaže kroz stihove prepune simbola i metafora, kao i kroz nesvakidašnju i unikatnu sintagmu i paradigmatiku.

     Savićeva poezija je snažna i duboka, a uprkos tome definisana jednostavnom formom, punoćom sadržaja i čistoćom izraza, na čemu može da zahvali svom velikom talentu i racionalnoj kreativnoj intuiciji. Forma je nadživljena suštinom zbog same činjenice da je doživljena i proživljena, pa čak u velikoj meri i prevaziđena. U tom smislu se javlja i redak slučaj, skoro apsurd, kada je u pitanju Savićev pesnički izraz – kad god su misli, emocije ili fascinacije koje koristi kao pesničku građu kompleksne, teške ili opterećujuće, upravo tada njegov stih, forma i emocija pevanja postaju neočekivano lepršavi i slobodni.

     Uprkos činjenici da Savićeve pesme po formi i unutrašnjem značenju predstavljaju nesvakidašnje sintagmatske i semantičke modele, one su i dalje samo pomoćni ''kostur'' oko koga se pažljivo plete i izgrađuje telo kao iskonski hram za esencijano biće koje uporno traži odgovore i koje je svesno svoga (ne)postojanja u fomalnom obliku. To biće uz pomoć Reči, kroz pevanje (stih) postaje svesno sebe i svoje suštine, jednako koliko i sveta koji ga okružuje - mada na trenutke deluje zbunjeno, izgubljeno ili rezignirano, pa često i razdvojeno od sebe i svega ovozemaljskog što ga okružuje, ono putem skrivenih simbola i poruka otkriva i jasno daje do znanja da je svesno sebe, svog postojanja i cilja kome stremi – Duha. Upravo zbog toga su Savićeve pesme jednako samospoznajne koliko i meditativne, pa se kao posledica tog dualizma, kroz proces iščitavanja i sam čitalac veoma lako i često neprimetno nađe u dvostrukoj ulozi – nesvesnog saputnika i istraživača autorovih putovanja, ali i u ulozi potpuno nezavisnog istraživača unutrašnjih i univerzalnih prostranstava vlastitog bića.

                                    Srđan Đerić